Свето Јеванђеље од Марка, зачало 27 (6,55-56; 7,1-8)
55. И оптрчаше сав онај крај и почеше на постељама доносити болеснике где год би чули да је он. 56. И где год је улазио у села или у градове или у насеља, на раскршћима полагаху болеснике и мољаху га да се барем скута од хаљине његове дотакну; и који год га се дотицаху, спасаваху се.
1. И скупише се око њега фарисеји и неки од књижевника који беху дошли из Јерусалима. 2. И видевши неке од ученика његових да нечистим, то јест неумивеним, рукама једу хљеб, укорише их. 3. Јер фарисеји и сви Јудејци не једу док не умију руке до лаката, држећи се предања од старих. 4. И кад дођу са тржишта не једу док се не оперу; и још много има што су примили те држе; перу чаше и судове и котлове и седишта. 5. А потом питаху га фарисеји и књижевници: „Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хлеб неумивеним рукама?” 6. А он одговарајући рече им: „Добро је пророковао Исаија за вас лицемере, као што је писано: ‘Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.’ 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша; и много друго слично чините.”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност