Матеј, зачало 56. (13,54-58)

Јеванђеље Матеј, зачало 56. (13,54-58)
54. И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој тако да му се дивљаху и говораху: „Откуд овоме премудрост ова и моћи? 55. Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? 56. И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово?” 57. И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: „Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме.” 58. И не учини онде чудеса многа због неверја њихова.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Назарећани нису поверовали Христу зато што је живео међу њима. Он у свом спољашњем изгледу није имао привлачну светлост и наочитост која би сама по себи изазивала уважење. „Ми знамо ко је он“, говорили су они. „Не може бити да у њему има нечег изузетног“ (Мт.13,54-58). И поред тога, Господ није решио да узме наметљиву спољашњост. Он сам је све време остајао крајње прост по спољашњости. И апостоли су се потом исто тако држали, а после њих и сви истинити њихови следбеници и подражаваоци. Због чега је то тако? Због тога што је немогуће пронаћи спољашњу светлост која би у потпуности одговарала светлости живота у Христу Исусу. И због тога се сматра да је боље држати се сасвим неугледне спољашњости, која собом неће препречавати унутрашње. Ко буде имао очи да види, нека одмах погледа на последње, не задржавајући своју пажњу на првоме. Свети апостол Павле се овако изразио: А ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7). Када бисмо видели каква су по спољашњости била лица која данас прослављамо и призивамо у молитвама – не бисмо веровали својим очима: до те мере су били прости. И данас, онај који познаје живот у Христу Исусу, напушта спољашњост и сав се окреће унутрашњем. Због тога прво отпада, а друго се узвишује и расте. Код многих чак бива да нико и не примећује унутрашњу светлост, па ни онај који је има. Јер, зло је око људско. Њему и не треба показивати оно што је истински добро, будући да му може шкодити