Слушај радио
100,2 МHz

Слушај радио
100,2 МHz

100,2 MHz

Матеј, зачало 82. (20,29-34)

14. септембар 2024.
Facebook
LinkedIn
Email

Јеванђеље Матеј, зачало 82. (20,29-34)
29. И кад они излажаху из Јерихона, за њим пође народ многи. 30. И гле, два слепца сеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: „Помилуј нас, Господе, сине Давидов!” 31. А народ им прећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: „Помилуј нас, Господе, сине Давидов!” 32. И ставши Исус дозва их, и рече: „Шта хоћете да вам учиним?” 33. Рекоше му: „Господе, да се отворе очи наше.” 34. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Два јерихонска слепца вичу и Господ им даје прозрење (Мт.20,34). Међутим, зар су они једини били без светлости очију у том месту. Наравно, не. Па зашто су само они добили прозрење, а не и остали? Други нису добили зато што нису викали, а нису викали зато што нису имали наде. Нису, пак, имали наде зато што нису угађали Богу. Нису му угађали зато што су мало веровали. Ко стекне праву веру одмак почиње да угађа Богу. Угађању одмах придолази нада, а њој – молитва која изнуђава сваку помоћ више. Таквима се више не отказује. Они умеју и да траже, и добро знају шта треба тражити, и меру у искању схватају, и трпељиву неодступност у молитви показују. Све то је потребно имати да би се имало успеха. Молитва сама по себи има слаба крила.