Прва књига Мојсијева 49, 33; 50, 1- 26
33. А кад изговори Јаков заповјести синовима својим, диже ноге своје на постељу и умрије, и прибран би к роду својему.
1. Тада Јосиф *паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га. [*1 Мој 46, 4.]
2. И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.
3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.
4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: Ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:
5. *Отац ме је мој заклео говорећи: Ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи. [*1 Мој 47, 29.]
6. А Фараон му рече: Иди, погреби оца својега како те је заклео.
7. И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,
8. А сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.
9. И пође с њим и кола и коњика толико да бјеше војска врло велика.
10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; а Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.
11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: У великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана Жалост Мисирска.
12. И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.
13. *Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју † купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији. [*1 Мој 49, 29; † 1 Мој 23, 16.]
14. И погребавши оца својега, врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.
15. А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.
16. Зато поручише Јосифу: Отац твој заповједи на самрти и рече:
17. Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.
18. Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: Ево смо слуге твоје.
19. А Јосиф им рече: Не бојте се, зар сам ја умјесто Бога?
20. Ви сте мислили зло по ме, али је *Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ. [*1 Мој 45, 5.]
21. Не бојте се, дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.
22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.
23. И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира, сина Манасијина, родише се и одрастоше *на кољенима Јосифовијем. [*1 Мој 30, 3.]
24. И рече Јосиф браћи својој: Ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело *Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову. [*Јев 11, 22.]
25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: *3аиста ће вас походити Бог; а ви онда † однесите кости моје одавде. [*2 Мој 13, 19; † ИНав 24, 32.]
26. Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима, метнуше га у ковчег у Мисиру.
