Добро си учинио што си се одмах покајао. Бог је оставио покајање за спасење. А да није тако, ни апостоли се не би спасли а камоли други људи. Језиком си згрешио, срцем се покајао. Рекао си злобну реч против суседа свога. Као да си варницу бацио у сламу. Цело село чуло и насмејало се. Сусед се огорчио и тужио те суду. Платио си много, наједио се још више. На себе самога наједио си се. Није ти тешко то што те је суд казнио, али ти је тешко што те твој увређени сусед стално кажњава. Неће с тобом више да говори. Ћути, и окреће се од тебе. Шта да радиш?
Остави Богу и времену. Моли се свевидећем Творцу, да одобровољи суседа твога. И сваком указаном приликом реци добру реч о њему, суседу своме, и – чекај. Бог, добра реч и време учиниће своје. И ти ћеш једнога дана опет ићи цркви заједно са измиреним комшијом.
А као поука за будуће нека ти послужи Спаситељева реч: ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју реку људи дати одговор у дан страшнога суда. Да ли то ово казује, како свака злобна и лажна реч удара против реда у васиони и вређа Створитеља? Добру или злу реч, коју ми изговоримо неком лицу ма и у највећој скривености, осећа сва васиона, и осећа Творац осећања. Или како би се могле утајити речи, од Онога, од кога се ни мисли не могу утајити? Древни Грци говорили су за копље њиховог јунака Ахила, да је могло једним крајем задати рану а другим крајем излечити рану. Не знамо за копље Ахилово, али знамо поуздано, да је ово истина за језик људски. Језиком се ране задају и језиком се ране лече. Њим благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе (Јак. 3, 9).
У једном селу нашем догодио се овај страшан догађај. Имала мајка јединца сина, ђака у школи. Наљути се мајка на сина, па у љутњи изговори ову безумну реч: да ми је да те никад моје очи не виде, била би срећнија! Дете се толико узбуди од ових мајчиних речи, да одмах узме пушку и убије се. Украј себе остави своју ђачку таблицу, на којој је исписао био ове речи: ево, мајко, уклањам се за навек испред твојих очију, само да ти будеш срећна! – Жалосна срећа материна! После тога осамљена мајка седела је сваке ноћи крај огњишта и сузама огањ гасила, док једно јутро није осванула мртва, пресвисла, поред угашеног огњишта.
Видиш ли шта луда реч чини? Но нећу те оставити без примера, шта је опет у стању разумна реч учинити. У време Рата упуте неког страшљивог војника у извидницу. Сви су га знали као страшљивца. И сви се насмеју чувши куда га старешина шаље. Само се један војник није насмејао. Он је пришао своме другу да га охрабри. Али му рекне страшљиви војник: погинућу сигурно, непријатељ је сасвим близу! -Не бој се, брате, Бог је ближи! одговори му онај добри друг. – Ове речи зазвониле су као велико звоно у души онога страшљивца. И звониле су до краја рата. И тај негдашњи страшљивац вратио се из рата окићен одликовањима за храброст. Тако га је преобразила и оснажила она блага реч: Не бој се, Бог је ближи!
Мир ти и здравље од Господа!