Јављате ми се из Француске. Путовали сте морем и копном, па Вас је ухватила нека болест, и Ви сте били близу очајања. “Путовао сам сам, пишете Ви дирљиво; никоме се нисам могао обратити, нити сам то хтео, јер сам био уверен у немоћ људи. Једина ми је нада била – Бог. Њему сам се обратио, и Он ми је помогао. Моју кратку али срдачну молитву у ноћи Он је услишио. У знак благодарности шаљем три стотине динара за сиротињу или цркву. Како Ви нађете за сходно, тако и расподелите”. Пошто немам другог начина да Вас обавестим, то чиним овим путем. Примио сам, дакле, и писмо и новац, и учинио сам по Вашој жељи. Бог нека Вам је вазда на помоћи.
Никада не остављајте молитву, и Бог Вас неће оставити. Молитвом признајемо ми двоје: немоћ своју и свемоћ Божију. Молитвом уздижемо Бога на Његово место, а спуштамо човека опет на његово. Људи, који не знају за молитву, све премећу, те уздижу себе а снижавају Бога. Ово је редовна појава код немолитвених људи. Довољан је један разговор с њима, па да увидите, на каквој висини они себе држе а на каквој низини Створитеља свога. Где одсуствује молитва, присуствује охолост. А охолост је као надувани мехур, који спласне од једног убода игле. Тако и охолост при најмањем убоду судбе претвара се у очајање. Разуман човек увек је смеран, а смеран кроз смерност постаје врло разуман. Кад смеран човек иште помоћи од људи, он уствари очекује помоћ од Бога. И кад иде на бање, он се моли Богу за помоћ. Јер он зна да Бог помаже или непосредно или посредно; или одмах помаже, без посредства људи и ствари, или пак помаже преко људи и ствари. Вама је помогао непосредно. Јосифа је спасао преко људи, мисирских трговаца. У сваком случају само Бог помаже и нико други. Помоћ је моја од Господа, који је створио небо и земљу, говори Псалмист. Од Бога Вам здравље и спасење.