У говору о свршетку света и доласку Сина Човечјег Господ Исус је наизменично употребио речи дан и ноћ. Он сравњује Свој други долазак са изненадношћу и брзином муње, па вели: тако ће бити и Син Човечији у свој дан. Па опет наставља: у овај дан ко се деси на крову нека не силази. А мало за тим: у ону ноћ биће два наједном одру. Говори о истом времену, међутим употребљава речи час – у онај дан, час опет – у ону ноћ. Ти питаш, како се ово објашњава?
Непогрешне су све речи из уста Христових, па су непогрешне и ове речи Његове. Говорећи о Своме дану Он говори о Свом другом доласку, говорећи пак о оној ноћи Он говори о свршетку овога света и века. То је једно исто време; управо – деоница између времена и вечности, између смрти времена и живота вечности. Када сунце помрча да никад више не засија, и када се јави светли знак Сина Човечјег да за навек сија – тада ће нестати времена. Тада ће нестати времена и настаће Дан Господњи, у који ће сва ова материјална васиона с хуком проћи, стихије се ужарене распасти и земља и дјела што су на њој изгорјеће (2 Петр. 3, 10). То ће бити последњи сусрет дана и ноћи, и вечни растанак. Зато кад се говори о том последњем сусрету и вечном растанку дана и ноћи, сасвим је свеједно рећи: у онај дан, или: у ону ноћ. То што изгледа противречно сада, и за сада, докле точак времена наизменично показује дан и ноћ, то губи своју противречност на прагу судбоносне деонице између пролазног и вечног. Мир ти и од Бога благослов.