Од ране младости до тешке старости
Диј бројаше чуда Божије милости,
Божије милости и правде Божије
Даноноћно ум свој управљаше Дије
У божанску светлост, у божанске путе,
Одгонећи страсти и демоне љуте.
Шта је људско биће? као мутна вода
Што не прима слику небеснога свода.
Може л’ мутна вода прозрачном постати,
Да се небо у њој може огледати?
Може, Дије тврди, с ходом светитеља,
Но помоћу крста Христа Спаситеља.
Крст у срце стави усред бића свога,
Ум на њега прикуј – и видећеш Бога
И мутна ће вода бити избистрена,
И гледаћеш чуда, дотле невиђена.
Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше, да покаже рану лекару и потражи лека, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу, и не могаше допустити ни помисао, да тело своје обнажава пред људима, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер, ова јој не хте рећи, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена, мајко моја, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја, и крсно знамење направиш на болном месту“. Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости, и чудотворство своје из смерности.
Да созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24), и то:
1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;
2. како место проклињања Валам благосиљаше, упућен на то Духом Божјим.
3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља.
О апостолској љубави и видовитости
А трудићу се свакојако да се и по растанку мојему можете опомињати овога. (II Пет. 1, 15)
Нека се отворе срца ваша браћо, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере, на божанствене силе, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава, да ће он то опомињање наставити и по растанку, тј. по исходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска, о утехо, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи, продужити започети посао опомињања верних, продужити љубав своју према верујућим, у Христа на земљи. О љубави апостолска, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела!
Ово обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце, и то не само, како би неки хтели протумачити, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике, епископе, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар – као и остали апостоли – кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави, и опомињао пастире цркве и верне, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе. Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави, он је тајанственим начинима, небу познатим, дејствовао, и дејствује увек још, на спасење наше.
Живот после смрти апостолима светим тако је био јаван, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека.
О Господе Исусе, многомилостиви, изведи нас из таме на светлост, по милости Твојој и по молитвама светих Твојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.