Лукијан премудри, подвижник и књижник,
Дерзновено иде по Христовом путу.
Против јеретика и идолског мрака
Лукијан победни веде борбу љуту.
Тројицу Пресвету у темељ постави,
Безначалног Оца са Духом и Сином
И речју и делом Лукијан прослави,
То и својом крвљу утврди невином.
Бесни Рим се сруши, јереси умреше,
Погибоше дела нечасна и срамна,
Мученици Цркву до неба узнеше –
Све надживе Црква, велика и славна.
То је царство светих, царство без свршетка,
Што Данил прорече а Христос заснова –
О жељено царство, од светског почетка,
С кубетима златним врх небеског крова!
И Лукијан свети, зидар царства тога,
Потруди се много и све даде за то.
Сад царује славно уз Исуса свога,
Узнесен од Бога у ангелско јато.
Светитељи Божји много су полагали на то, да се причесте пред смрт. Чак и мученици и мученице, ма да су живот свој жртвовали за Христа Господа и мученичком крвљу омивали све грехе своје, жудно су примали Свету Тајну, где год је то било могуће. Свети Лукијан беше у тамници са још неколико ученика својих и других хришћана. Када би уочи Богојављења, он пожели, да на тај велики празник хришћански причести се телом и крвљу Христовом, јер знађаше, да му предстоји блиска смрт. Видећи жељу срдачну Свога страдалника Бог Свемогући устроји, те неки хришћани дотурише хлеб и вино у тамницу. Када свану Богојављење, позва Лукијан све хришћане у тамници, да стану унаокруг њега. „Окружите мене, и будите црква“. Но немаше у тамници ни стола ни столице, ни камена ни дрвета, на коме би се свршила света литургија. „Где ћемо, свети оче, положити хлеб и вино“? упиташе Лукијана. А он леже усред њих, и нареди, да хлеб и вино положе на прси његове. „На прси моје положите, нека буде живи престо живоме Богу!“ И тако се сврши литургија, потпуно чино и молитвено на прсима мученика, и сви се причестише. Сутрадан посла цар војнике, да изведу Лукијана на истјазање. Када војници отворише тамничка врата, Лукијан свети три пут узвикну: „Хришћанин сам! Хришћанин сам! Хришћанин сам!“ И у томе предаде дух свој Богу.
Да созерцавам чудесно ослобођење апостола из тамнице (Дела Ап. 5), и то:
1. како јеврејске старешине бацише апостоле у тамницу;
2. како се ангел Божји ноћу јави, отвори тамницу, изведе апостоле, и нареди им да иду у цркву и проповедају Јеванђеље.
O томе како чува Господ кости праведничке
Чува Господ све кости њихове, ниједна се од њих неће скрушити. (Пс. 33, 21)
Нека се не боје праведници. Свевидећи Бог бди над њима. Или зар може Свевидећи нешто изгубити и заборавити? У дан васкрсења Он ће сабрати сав састав њихов телесни, и прослављено васкрснути га. Гонитељи су бацали тела мученика у море, или заривали их у дубоке јаме, или остављали у пољу да их птице поједу. И Господ је Промислом Својим тако управљао догађаје, да су те свете мошти ипак долазиле у руке верних; ове су полагане чесно у скупоцене ковчеге, над њима су зидани храмови, од њих је исходила сила чудотворна. Тако је Бог хтео, да би тиме показао вернима, прво да Он чува кости праведних, и друго да их је прославио у царству небеском, о чему се и црква на земљи обавештава кроз чудесну силу прослављених телеса њихових. Чудотворне мошти су као претеча општем и славном васкрсењу праведника. Ако су кости неких праведника и сагорене или самлевене, зар то може бити препрека свемогућој сили Божјој, да их у дан васкрсења из развејаног пепела опет састави и оживи? Длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18), уверава Спаситељ. Хоћеш ли пак да под костима разумеш дела, онда знај, да су дела неправедника као дим, а дела праведника силна и трајна као тврде кости. Ниједно се праведно тело неће истањити и ишчезнути у току времена. Бог их зна, и Бог их чува, да их као драгоцени бисер објави пред збором ангела и људи у Дан Онај.
О Господе Свевидећи, Господару и чувару праведника, умножи праведна дела наша Духом Твојим Светим, без кога се ништа добро не може учинити. И спаси нас по милости Твојој а не по делима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.