Свети Петар у пустињи страшној,
Сваким земним благом сиромашној
Но богатој ђаволским варкама,
Све победи плачним молитвама,
Срце стеже и ка Богу диже.
Ум усправи и к небу уздиже,
Неподвижан ко стена међ стењем,
Морен глађу и свеноћним бдењем
Управи се у свакој правоти
Ко бесплотан у земаљској плоти.
Пол’ столећа на Атонској гори
Само c Богом у молитви збори
Од старости као снег побели,
Нит човека виде нит пожели.
Бог му откри прозор од небеса,
Виде Петар безбројна чудеса,
Божју Мајку и Божје анђеле,
И предивне Божје светитеље.
Анђела му Господ пошиљаше,
Свету причест са неба даваше.
Док се Петар див духовни створи
Ко град неки на високој гори.
Да учитељ буде вековима,
Пример диван светим монасима.
Велика је и дивна тајна Причешћа. Чак и отшелници и пустињаци ни за чим нису толико жудели колико да им се да могућност да приме Свето Причешће. Св. Марија Египћанка умолила је св. Зосима, да joj донесе свету тајну на Јордан и да је причести. Преп. Пафнутије враћајући се од св. Онуфрија, наиђе у пустињи на скромно обиталиште четворице младића подвижника. Кад их је Пафнутије упитао, да ли се и како причешћују, они одговоре, да сваке суботе и недеље посећује их ангел Божји и даје им Свето Причешће. Пафнутије остане до прве идуће суботе и лично се увери. Кад је сванула субота, цело оно обиталиште испуни се неисказано дивним мирисом, и када сви они беху на молитви, ангел Божји у виду прекрасног младића, светлог као муња, појави сe c пречистим Тајнама. Пафнутије се уплаши и падне на земљу од страха. Но они га дигоше и приведоше ангелу, те се и он заједно са њима причести из руку ангелових. Из руку ангелових причешћивао се и св. Онуфрије, по његовом сопственом казивању, као и многи други отшелници и пустињаци. Сасвим је, дакле, погрешно мислити, као да се отшелници и пустињаци нису причешћивали. Бог, који је промишљао o њиховој телесној храни, није их оставио ни без животворне хране тела и крви Христа Господа.
Да созерцавам чудесно умножење хлеба у пустињи (Мат. 14. 15) и то:
1. како Господ нахрани пет хиљада људи c благословених пет хлебова,
2. како је Он тај хлеб животни, који једино и може чудесно нахранити моју гладну душу, коју сав остали свет укупно не може нахранити.
O дворцу и колиби
Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведнијех цвјетаће. (Приче Сол. 14, 11)
Двор Иродов лежи у рушевинама, а пећина Витлејемског Младенца стоји. Круне ћесарске изгубљене су, а кости мученика сачуване су. Палате незнабожачких царева претвориле су се у гомиле камења и прашине, а пећине испосничке разрасле се у прекрасне храмове. Златни идоли расути су у ништа, а вериге апостола Петра чувају се као светиња. Силна држава римска сада је само једна прича о мртвацу, док је колиба хришћанска, Црква Света, данас најмоћнија држава на свету. Где су Јевреји, Богоубице? Расути по свету. Где су силни Римљани? У гробу. Где је сила крвавог Нерона? Где моћ опаког Диоклецијана и подлог Максимијана? Где успех Јулијана богоотпадника? Где су те куле високе? Тамо где и кула Вавилонска: под прахом и пепелом, под срамом и проклетством.
Пођите по своме граду и распитајте, колико је домова безбожничких раскопато? Колико ли колиба праведничких узрасло у домове прекрасне? На правди је, браћо, засновано небо и земља, на Божјој непоколебљивој правди. Зато све творевине безбожничке јесу као надути мехур, који прсне и табани га мимопролазника згазе. Дворови фараонски и вавилонски су као згажени мехури, а шатор праведног Аврама зелени се и цвета у вечности. О браћо моја, како је свесилна и дуготрајна правда, и како је неправда хучна и пролазна као олуја на летњем дану!
О Господе Праведни, како си величанствен и доследан у држању правде. Теби слава и хвала вавек. Амин.