Кад се свети Јулијан представи,
Диван пастир стада Христовога,
Књаз Дефенсон, духовно му чадо,
За обедом с велможама беше,
За обедом у сред бела дана.
Наједном се књаже загледао,
Необичну прилику видео:
Насред собе Јулијан стајаше,
У ризама златом позлаћеним,
К’о владика у Божијем храму,
У светлости некој необичној;
Са осмехом на књаза гледаше.
Покрај њега три ђакона светла,
Са свећама у белим рукама.
Та прилика сијну и промину.
Књаз устрашен на ноге скочио,
Велможама својим говорио:
„Ево видех оца Јулијана,
„Светитеља, нашег крститеља,
„Мора да се с душом раставио
„У небеско царство одселио“.
Па се књаже на пут отиснуо,
Док не стиже у дом Јулијанов,
Како стиже тако и дознаде:
„Душу Богу Јулијан предаде“.
Просту одећу краси човек, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ниједан, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви, не само хришћански него и незнабожачки, љубили су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана, у време кога се родио Господ Христос, да је он носио по једну просту одећу, коју му је изаткала жена, или сестра, или ћерка. За цара Карла V прича се, да је носио тако просто одело, да су и обични грађани поданици његови, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека, у чију кућу он раније није никад улазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин небеше још дошао, а домаћица није познавала лично Филопомена, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли, да је то неки од слугу Филопоменових, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. Филопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свога великог госта шта ради, ужасну се и упита га? „ко се усуди да дa такав посао Филопомену?“ Мирно одговори војсковођ: „одећа моја“.
Да созерцавам превелико стрпљење Божје према неверном роду јеврејском и заслужену казну (IV Мојс. 14), и то:
1. како Бог учини многобројна чудеса на очи Израиљцима, и како ови осташе упорни у неверовању и викаху на Мојсеја;
2. како их Бог казни, да 40 година лутају по пустињи и сви изумру осим Исуса Навина и Халева;
3. како и од нас неки умиру у пустињи чулности и не улазе у земљу духовног меда и млека, у царство Христово.
О неопходној трезвености у борби против ђавола
Будите тријезни и пазите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. (I Пет. 5, 8)
Православни монаси уздигли су трезвење и пажњу – трезвеније и вниманије – до подвига. Трезвен дух мора бити да би осетио опасност, и пажљив да би распознао с које стране опасност долази и од кога.
Пази, дете, да на змију не станеш, да у јаму не паднеш, да се с вуком не сретнеш, да у дубоку воду не загазиш, да с пута у шуму не залуташ! Тако мајка саветује дете своје бојећи се за његово тело. Не с мањом љубављу црква саветује човека бојећи се за његову душу. Будите, децо, тријезни и пазите! Стари вам супарник, ђаво, не одмара се и не спава, него слично гладном лаву ходи и тражи кога да прождере. Тријезните се и пазите, јер ви сте као овце а он је као лав. Кад овце осете смрадни мирис вука, оне беже своме чобанину. Трезните се и ви и осетите смрад ђавола кад вам се приближује и бежите одмах под окриље пастира свога Христа Господа. А смрад ђавола осетићете кроз помисли своје, кроз осећање своје, кроз намере своје, кроз похоте телесне. Све што будете помишљали, уображавали, осећали, намеравали, желели на супрот Христа и закона Христова, знајте, да је то замка ђаволска, смрад ђаволски, – знајте, и бежите своме Пастиру управљајући к Њему сав ум и све срце и сву душу и тело своје.
Господе Исусе, Пастиру наш трезвени и пажљиви, учини нас у сваком часу трезвеним и пажљивим, да нас непријатељ наш не изненади и не прождере. Теби слава и хвала вавек. Амин.