Св. Козма и Дамјан
Црква слави чудотворне Враче,
Сјајне звезде што Господом зраче,
Светог Козму и светог Дамјана,
Два хришћанска дивна великана,
Тодотију мајку уз синове,
Што одхрани оваке дивове.
Славна браћа закон испунише
И милошћу Христу угодише,
Угодише Христу милосноме
Највећему Врачу безмездноме.
Дар примише, лекари посташе,
Дар примише, ал’ га не продаше.
Даре Божје бедним дариваху,
Именом их Христовим цељаху.
Време свеце тамом не покрива,
Тако било – тако и сад бива,
Нити покри чудотворне Враче,
Они данас к’о и некад зраче,
И помажу болним и невољним
Молитвама моћним, добровољним,
Пред Христовим престолом небесним.
Част и слава Врачима чудесним!
Расуђивање
Св. Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху, да је Бог створио духовни свет, а ђаво материјални. На то им одговори Иларион, да у Св. Писму пише: Бог је цар од све земље (Пс. 46, 7), и још: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23, 1). Богумили тврђаху, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола, зар би Христос рекао: испитајте писанија…. и она свједоче за мене (Јов. 5, 39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему, које су некад биле дате Мојсеју?“ Богумили још тврђаху, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече св. Иларион, да кад би тако било, онда тело Христово не би осећало ни глади, ни жеђи, ни умора, ни страдања, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „А шта ћете чинити, када се јави на небу знамење Сина Човечјег, Крст Његов, и када се заплачу сва племена земна, која нису веровала Крсту?“ И још им рече: „Како говорите, да је све зло од материје зле, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету којим је освећен сав материјални свет?“
Созерцање
Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16), и то:
1. како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби:
2. како Господ отвори срце жене Лидије, те се крсти она и дом њен.
Беседа
О позиву свих хришћана да буду свети
Светима који су у Ефесу. (Еф. 1, 1)
Светима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје, да људи, не у пустињи, него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети? И да буду свети људи жењени, који децу рађају, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синови, синови Божји (Гал. 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш!
О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике? Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим? Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост.
О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.