Св. муч. Аникита и Фотије
Људи смотре на рухо и лице.
А Бог смотри на душу и срце.
Угљар беше Александар славни,
У угљара гараво је тело
А од гари коју вода пере,
У грешника срце је гараво
Коју пере само огањ вере
Огањ вере и плач покајања.
Лакше спрати кожу угљарову
Него црно срце грешниково.
Александар покривен смерношћу
К’о сакривен пламен у пештери
На смех беше свету лаковерну.
Свет не виде, Григорије виде,
Духом оштрим угљара провиде
И у њему обре светитеља,
Красан пламен у пештери тамној,
Вељу мудрост под маском лудости,
Чисто срце под калом гарежи,
Царску душу у трулим дроњама.
Не да Господ да се светлост скрије,
У час згодан светлост објављује,
А на корист и спасење људи.
Све је дивно што Господ пресуди.
Расуђивање
Научи се поштовати и волети мале и просте људе. Таквих је највише на земљи; таквих је највише и у царству Божјем. Код њих нема гордости, тј. основног безумља, од кога болују душе богатих и силних овога света. Они извршују своју дужност у овоме свету често савршено, па ипак им изгледа смешно, кад их неко похваљује за то; док великаши траже похвалу за свако своје дело, често и несавршено извршено. Св. Александар био је знаменит филозоф, па је напустио све, сакрио се од високог друштва и похвала светских, умешао се у најмање и најпростије људе, као угљар међу угљаре. Место негдашњих похвала и почасти он је с радошћу подносио, да деца трче за њим, и смеју се његовој гаравости и поцепаности. Но није он једини волео живети с малим и простим. Многи цареви и кнежеви познавши сласт Христове вере скидали су круне с главе, и бегали од сујете великашке међу просте људе, Није ли сам Цар царева, Господ наш Христос, појавио се међу пастирима и рибарима? Св. Зенон саветује: „не бирај славно место за живљење, и не дружи се с човеком громка имена“.
Созерцање
Да созерцавам чудесни Промисао Божји при избору Саула за цара (1. Сам. 9), и то:
1. како Саул пође да тражи изгубљене магарице;
2. како га срете Самуило, коме Бог објави, да Саула узме Израиљу за цара;
3. како Промисао Божји управља људима, и понекад им даје оно што они и не слуте.
Беседа
O страшној визији пророка Исаије
Видјех Господа гдје сједи на пријестолу
високу и издигнуту. (Иса. 6, 1)
Ево виђења над виђењима! Ево славе над славама, и величанства над величанствима! Велику је милост указао Бог свима људима, што им је дао да виде овај звездани свет, дело руку Његових. Још већу је милост указао Он онима, којима је дао да виде свет ангелски, непролазни и чудесни. Но највећу је милост указао Он једном маленом броју Својих избраника, којима је дао да виде Њега, Господа Саваота, јединог нествореног и Створитеља оба света. Но како смртан човек може видети Бога бесмртнога? Није ли сам Бог рекао Мојсеју: не може човјек мене видјети и остати жив (II Мојс. 33, 20)? И Јеванђеље не вели ли: Бога нико није видео никад (Јов. 1, 18)? Ваистину, нико од смртних не може видети лице Божје, тј. битност Божју. Али по Своме снисхођењу и безграничној доброти и моћи Бог се може показати људима у неколико, и то у неком образу, какав је људима приступачан. У неком нарочитом образу и виду јављао се Он Мојсеју, и Илији, и Данилу и Јовану Богослову – не у суштини Својој но у неком нарочитом образу и виду. Исаија Га виде на престолу високу и издигнуту, тј. као Судију, узвишеног над свима судијама и свима судовима земаљским. Шестокрилни серафими стајаху около њега, и викаху један другоме говорећи: святъ, святъ, святъ господъ Саваоть. Није, дакле, Господ сам, него је Цар у царству своме несагледљивом, окружен најузвишенијим бићима, која је саздала сила Његова. Око Њега су први чинови јерархије небеске, главне војводе безбројних војски Његових бесмртних, први светњаци светлости Његове и неиздржљивог блеска Његовог. То је чудесно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег.
Господе свети, свети, свети, трисвети, помилуј и спаси нас нечисте и грешне. Теби слава и хвала вавек. Амин.