Константину цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
To знамење беше Сина Божијега,
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
To сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
A знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.
Да је порок нешто стидно и грешно, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.“ Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и – озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.“ Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво, отац порока!
Да созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља правдом, миром и радошћу и то:
1. како је Он надахњавао правдом, миром и радошћу све љубитеље правде Христове,
2. како је Он надахњавао, a и данас надахњује, правдом, миром и радошћу све страдалнике за правду Христову.
O деци Божјој
Овај Дух свједочи духу нашему да смо дјеца Божја. (Рим. 8, 16)
Онај ко има у себи Духа Божјега – само онај има и сведочанство, да је дете Божје. Без Духа Божјега нема ни тога сведочанства. Нити пак васцела васиона може дати тога сведочанства. Сама васиона, без Духа Божјега, шта нам друго сведочи него да смо ми њени робови, њена жртва, коју она немилосрдно гута. Незнабошци су, у ствари, тако и мислили. Богоборци наших дана – не мисле ли и они тако? Мисле. Јер заиста тешко је и отети се од те мисли човеку који није познао Духа Христова, Духа Божјега, Сведока небеснога. Не примисте духа ропства, говори исти апостол. Какав је то дух ропства? Сваки други осим Духа Божјега, кога Христос Господ шаље онима који њега љубе. Једино је Дух Божји Свесвети дух слободе и посинаштва.
О среће, о мира, о радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! Тада нада отвори стотине капија на тамници васионе, и загрљај наш, шири од васионе, пружа се ка Некоме већем и милостивијем од васионе. Коме? Оцу! И ми онда кличемо:
Авва, Оче!
Сведочанство о Богу, које долази кроз очи, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство, које нам долази из срца, од Духа Божјега, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано, да је Бог-Отац, а ми – чеда Божја. Ничије слуге, ничији робови, но – чеда Божја.
О Господе Боже Душе Свети, усели се у нас и остани с нама као Сведок Тројице и Царства, као Сведок Раја бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.