Ум сабран и дигнут к Богу Свевишњему,
Срце запаљено љубављу ка Њему,
He хаје за муке, нит за тело мари.
Над таквим једино Господ господари.
Ум прилепљен Христу – то је најважније.
To на муци позна свети Евтропије
И Клеоник брат му, и Василиск мили.
Сва три су у ватри ко у роси били.
Ум прилепљен Христу за муке не хаје.
Ако мука траје и молитва траје,
O муци не мисли но молитву кроји:
Ko сe Бога боји муке сe на боји.
Два рођена брата на крст уздигнути:
Тело им се грчи, но дух се не мути,
Оба славе Бога који њих прослави,
И смрт њима такву почасну достави.
Телесна им риза цепа се и свлачи
A дух стреми к небу, дух од тела јачи:
Прими Боже, вичу, дух наш у висине.
Теби вечна слава, o Божији Сине!
Говорећи по човечански, Христос је послушношћу уздигао се до старешинства у цркви, у свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога, и Бог њега слуша“, рекао је авва Мојсеј. Ипак очигледно је, да Бог више слуша људе него људи Бога, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега, мора да испуни стидом свакога ко још савести има.
Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „3а време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“
Да созерцавам Господа Исуса на Тајној вечери и то:
1. како Он изабра хлеб и вино, два обична елемента исхране, и кроз њих установи Своју видљиво – невидљиву везу с црквом до краја.
2. како се Тајна Вечера одржала до данас и како ће се одржати до краја времена као Тајна Причешћа,
3. како се сваки дан и готово сваки час негде у свету од неког свештеника освештава хлеб и вино, и прима као тело и крв Христова. Дивна визија тога!
O љубави к ближњим
Али остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. 1, 24)
Озарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима, да је за њега смрт добитак, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт, да би што пре стао уз Христа, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави, које растржу апостола и вуку га на две стране, него једна иста, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност.
Па кад један смртан човек, браћо моја, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу, на земљи, међу људима. Ваистину, морамо бити благодарни апостолу Павлу, што нам је објашњавајући себе, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу.
Господе, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.