Преподобни Симеон Мироточиви
Сa ужасом Зоа виде у огњу монаха
Како гори без жаљења, страха и уздаха!
Са ужасом и са стидом Зоа покаја се:
– O шта овај човек чини тек душу да спасе!
Заплака се, поклони се, опроштај замоли,
И упита шта да ради те злу да одоли,
Да одоли злу и телу, и да душу спасе.
Од радости човек Божји – и он заплака се.
Па je шаље у Витлејем блаженој Павлини:
– Иди жено, спасавај се, иди не погини,
Све остало казаће ти блажена Павлина.
Сва скрушена оде Зоа преко мора сиња.
Павлина је као сестру прими и упути.
Зоа плаче, Зоа слуша, и трпи и ћути.
Дванаест лета тако прошло, дванаест годиница,
Прочула се сестра Зоа као испосница.
A пред смрт Бога пита, сузама се мије,
Да ли joj је Бог простио? је ли или није?
У том жену слепу воде. па пред врата Зои:
– Да прогледа помоли се! Помоли, помоли!
Помоли се плачем Зоа, и прогледа жена;
Позна Зоа, тако позна, да je опроштена.
Кроз грешнике Бог се слави, када се покају,
Тад на земљи чудесима ко звезде сијају.
Расуђивање
Велики Стефан Немања, чију владарску реч свак је безусловно слушао, и од кога су стрепели народи и цареви, поставши монахом, служио је монасима светогорским узоритим примером кротости, смерности, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. Пао је у постељу 7. фебруара. Он призва Саву, положи руке своје на њ и благослови га говорећи: „Чедо моје возљубљено, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости, чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо где више нема растанка.“ 12. фебруара св. Симеон нареди Сави да га обуче у самртничку мантију, да му простре рогозу на земљу, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и с њима се опрости. На освитку 13. фебруара, када су монаси појали јутарње правило у цркви, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове, св. Симеону се још једном засветли лице, и он предаде душу своју Богу.
Созерцање
Да созерцавам Господа Исуса као јагње Божје и то:
1. као јагње рођено у стану јагањаца,
2. као јагње гоњено од људи вучје ћуди, као, Ирода и др.
3. као жртвено јагње које је трпељиво поднело муке и смрт,
4. као победоносно јагње Божје на престолу небеском.
Беседа
о љубави изнад сваке љубави
Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан. (Мат. 10, 37)
Цело Јеванђеље учи да треба оставити мање ради већег, пролазно ради непролазног, горе ради бољег, јевтиније ради драгоценијег. Кад не би Јеванђеље обећавало веће вредности, ко би онда оставио мање? Кад не би откривало сјај драгоценијих блага, ко би напустио блага јевтинија? Ко би оставио мед и млеко, ако није нашао нешто слађе? Ко би оставио оца и мајку, ако није нашао неког сроднијег? Ко би напустио децу и пријатеље, ако није познао неког милијег? Ко би драговољно предао овај живот мучењу и смрти, ако није назрео живот бесмртни? Господ Христос је слађи од меда и млека; ближи нам сродник од нашег оца и мајке; милији од деце и пријатеља; драгоценији од свих блага видљивих, скупљи од овог живота, јер дарује живот бесмртни. Све је у свету горе од Њега, и мање и горче, и слабије, и јевтиније и пролазније од Њега. Ко Њега прими, томе је лако све оставити, све, зато што је примио најбоље и најбољег.
О Господе Исусе, ризницо свих блага непролазних, помози нам одрешити се од свега и приљубити се Теби, животе наш и добро наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.