Протонамесник Драган Јаковљевић: Спасење није само за нас, већ за све народе!

У Недељу Самарјанке на Светим Литургијама чита се прича о жени Самарјанки(Јн 4, 5-42) у којој је описан сусрет Господа Христа са њом, у коме Он личним примером показује како би требало да се односимо према људима који су другачији од нас. Наиме, Јудеји су Самарјане доживљавали као идолопоклонике и нечисте људе. Међутим, Месија долази из рода јудејског за све људе и овај поступак Господа Христа говори да је дошао да спасе све, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, тумачећи овај јеванђељски одломак. „Када бисмо разговор Господа Христа пребацили у ово време, могли би да створимо слику нашег односа према иновернима. У јеванђељу нам Господ говори како би требало- да са њима попричамо, јер спасење није резервисано само за нас, већ за све народе“, истакао је протонамесник Драган Јаковљевић.

Ђакон Мија Бојиновић: Морамо да водимо рачуна једни о другима

Свето јеванђеље по Јовану зачало 14 доноси нам причу о Бањи Витезди, свима нама најпознатији одломак, будући да га од парохијских свештеника слушамо приликом освећења водице за Васкрс и славу. Лековита вода у бањи, коју је анђео узбуркавао и таласима доносио исцељење болесном који први успе да се спусти у воду, јесте праслика Свете тајне крштења, у којој човек добија духовно исцељење и опроштај грехова. Господ говори да је грех узрок болести и онај који би ушао у воду, добио би и духовно и телесно исцељење. На тај начин би се пројавила сила Божја. Главни јунак ове приче је човек који је 38 година болестан јер, како писац каже, нема човека да му помогне да се спусти у воду. Међу свим болесницима, Господ бира да помогне баш њему, знајући колика је његова вера, будући да није одустао од борбе за оздрављење, рекао је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ при Храму Светог великомученика Георгија, тумачећи овај јеванђељски одломак у емисији „Сведочења“. Прича о Бањи Витезди чита се у Недељи раслабљеног. Данас смо сви раслабљени. Имамо све што нам је потребно за спасење душе, али неретко то заборавимо, јер нас муче овосветске бриге. „Морамо да схватимо да је неопходно да водимо рачуна једни о другима, посебно о младима,  јер то ће нас Господ питати у часу Страшног суда“, поручио је ђакон Мија Бојиновић, коме су управо млади под окриљем Светосавске омладинске заједнице поверени на духовно старање.

Протонамесник Филип Јаковљевић: Љубав се свим срцем излива

Када са овог света оде неко нам је близак или кога смо познавали, одлазимо му на сахрану да се од њега опростимо. За живота ретко одлазимо да пажњу укажемо, изузев када је реч о људима са којим смо били чврсто везани. Марија, сестра Лазара из Витаније, Господа Христа доживљава и за Његовог живота као Спаситеља света. Нардово миро којим Га је помазала било је изузетно скупо, реда величине годишње зараде ондашњег Израиљца. Када бисмо хтели некоме да учинимо част и помажемо њиме, вероватно бисмо то учинили капима мира. Марија, пак, чини другачије и то можемо посматрати као пројаву љубави. „Љубав не може на кашичицу да се даје, него је просто  човек свим бићем, свим срцем излива. Колико год данас однос човека једног према другом био прорачунат и давао се „на кашичицу“, ако има праве љубави, то не може бити случај, већ се излива на исти начин на који је Марија излила скупоцено миро и помазала Христове ноге“, рекао је, поред осталог, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија, тумачећи зачало 41 Светог јеванђеља по Јовану.

Јереј Далибор Чкојић: Вера која се манифестује љубављу ствара праведност

Марија Магдалина помазује ноге Господу Христу нардовим миром, кваси их сузама и брише сопственом косом, јер зна да је Он Син Божји кроз Кога долази спасење света. Опроштај грехова који добија од Њега плод је велике љубави коју је она имала. На чуђење Симона фарисеја над Његовим поступком, Спаситељ одговара причом у сликама о двојици дужника којима поверилац прашта дугове, те да је онај коме је опроштено више благодарнији и има више љубави. „Ова жена није жалила труда да на дирљив начин покаже љубав према Господу. Ако се Симон својим понашањем сматрао мање грешним у односу на њу, показао је да има мање љубави према Христу“, објаснио је свештеник Далибор Чкојић, тумачећи јеванђељски одломак о Марији Магдалини (Лк 7, 36-50), један од најупечатљивијих догађаја из земаљског живота Господа Христа, често коришћен као мотив у делима популарне културе.

„Вера која се манифестује љубављу ствара праведност и може да издејствује опроштај грехова. Она (Марија Магдалина) је показала да је управо с љубављу примила вест о Христу као Спаситељу. С тим Му се приближила, добила опроштај и духовни мир. Сви смо пред Богом грешници и пример ове покајнице требало би нам створи жељу да тражимо опроштај, јер је Господ милосрдан „, рекао је отац Далибор Чкојић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.

Јереј Александар Филиповић: Будимо искрени и Господ ће нас утешити!

Током Свог живота на земљи Господ Христос је учинио низ чуда, нарочито исцељења болесних, о којима до данас знамо захваљујући ауторима јеванђељских списа. У поукама Својим ученицима и народу приликом сваког исцељења, Господ Христос наглашава важност вере са којом Му уневољени приступа. То видимо и у овонедељном јеванђељу (Мк 9, 17-31), које говори о дечаку у коме је био дух неми, а којег Господ исцељује на молбу његовог оца. „Све је могуће ономе који верује…“ каже Господ Христос, обраћајући се дечаковом оцу, али и Својим ученицима који, иако сведоци бројних чудеса, ипак испољавају клицу сумње. Можемо закључити, и поред свега што је Господ Христос учинио,  да људи исповедају маловерје. Али, велика су утеха за нас речи, које изговара отац дечака:“Верујем Господе, помози моме неверју!“ Наиме, ми верујемо Господа, али у тренуцима неке слабости можемо бити поколебани и посумњати. Али, Господ нас окрепљује, уверава у истинитост Његову, Своје милосрђе и снисхођење човеку, рекао је свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, тумачећи Свето јеванђеље по Марку у коме је описано исцељење дечака поседнутог духом немим. Битно је да будемо искрени и покажемо своје слабости. Да своју рањивост поделимо и покажемо немогућност живота без Господа, а Он ће нас утешити, помоћи да се вратимо на пут којим смо кренули, истакао је отац Александар Филиповић.

Протонамесник Бранко Чолић: Човек треба да живи у односу са Богом и ближњима

Човек када се усправи и рашири своје руке, образује крст. То симболично показује човеку какав треба да буде – да живи у односу са Богом и са ближњима и има добар однос. Не може неко бити хришћанин само ако испуњава оно што је записано у Светом писму, а да је истовремено у завади и мрзи неког. „Када Господ каже да узмемо свој крст и идемо за Њим, то значи да распињемо своје страсти и све оно што нас може одвојити од Бога, рекао је протонамесник Бранко Чолић, тумачећи јеванђељски одломак за недељу Крстопоклону (МК 8, 34-38; 9,1)

Протонамесник Драган Јаковљевић: Христос је пастир наших душа

Без Христа нема спасења и кроз Њега улазимо у заједницу са Богом у Царству небеском. На неколико места у новозаветним списима Господ Христос говори о себи као пастиру, првенствено због тога што је метафора пастира блиска јеврејском народу, будући да су кроз историју често водили номадски живот и од чувања стада зарађивали за живот. Такође, пастир је бринуо о свом стаду, хранио га и, ако се нека овца изгуби, трагали би за њом док је не пронађу. „У пренесеном значењу, Христос је пастир наших душа, Онај који се стара о нашим душама, чува од грабљиваца који на њих нападају“, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, тумачећи Свето јеванђеље по Јовану (10, 9-16), у коме је забележена порука Спаситеља о себи као „пастиру добром“, који живот свој полаже за овце. Христос је у овај свет дошао да свако ко поверује у Њега не погине, него да има живот вечни. Он је то жртвено јагње, које је узело грехе света за живот и спасење словесних душа, објаснио је отац Драган Јаковљевић.

Ђакон Александар Панић: Позвани смо свакоме да пружимо руку

Све јеванђељске приче које се читају на Светим Литургијама у припремним недељама пред Часни пост уче нас о снази вере, покајању, милосрђу и праштању. Све оне показују колика је милост Божја, колика је љубав Божја и колико нас наша вера спасава. Такође, оне показују да је Царство небеско намењено и праведницима и грешницима који су се покајали. Не смемо окретати главу од оних за које нам се чини да су испод нас, јер смо позвани да пружимо свакоме руку, рекао је ђакон Александар Панић у емисији „Сведочења“, Тумачећи јеванђељски одломак о праштању (Мт, 6, 14- 21) ђакон Александар Панић је подсетио на речи Молитве Господње које поручују:“И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“, указавши да смо сви грешни и да треба да праштамо једни другима, јер само тако можемо бити достојни оптоштаја Оца небеског.

Протонамесник Дарко Ђурђевић: Боримо се са слабостима ослоњени на Божју љубав!

Прича о блудном сину (Лк 15, 11-32) према многим теолозима носећи је стуб Светог писма. Преподобни Отац Јустин је чак говорио да, када би цело Свето писмо нестало, она сама била довољна да поучи човека покајању и путу у Царство небеско. Ове речи на најбољи и најјезгровитији начин објашњавају сложеност порука ове приче и њену важност. Она представља „јеванђеље у малом“, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, у свом тумачењу Приче о блудном сину, која нас учи о томе шта су грех, покајање, спасење и живот вечни.

Тражење, а потом и узимање дела имања, које чини млађи син, на неки начин антиципира смрт оца, јер се тако нешто није радило док је отац жив. Метафорички овај чин можемо посматрати као одрицање Бога, одвајање од Њега и живљење као да Он не постоји. То можемо да видимо и данас у времену бројних облика атеизама, рекао је отац Дарко Ђурђевић.

Потрошивши иметак, млађи син спознаје колико је тежак живот сиромашних људи, оних на маргинама друштва, којима се Господ Христос чешће обраћао, него онима који су високо позиционирани на друштвеним лествицама. Управо то „дотицање дна“ му помаже да „дође себи“ и покајнички се врати оцу. Отац га прима натраг у дом без икакве казне или укора. „Свака казна за то што је он урадио би била мала и недостојна греха који је он учинио. Отац је могао да га прихвати „уз нешто“, али то би грех релативизовало, умањило… Међутим, руковођен својом љубављу, отац га прихвата“, истакао је протонамесник Ђурђевић. Поступак оца према млађем сину изазива разочарање старијег сина, узорног и оданог оцу. Сагледано у ширем контексту, из овог можемо извући поруку Господа Христа Јеврејима, као изабраном народу, да не остану у својој затворености, већ да прихвате све људе, јер Господ Христос долази да донесе спасење свима. Долази Нови Израиљ, а то су сви народи света. Природно је да се љутимо у оваквим ситуацијама, али, истакао је отац Дарко Ђурђевић, позвани смо у јеванђељу Христовом да ту своју природу превазилазимо, да се боримо са слабостима и ослонимо се на Божју љубав. „Потребна нам је потврда љубави, али и мост поверења преко ситуација које су тешке. Зато нам служи вера, односно поверење у Божју љубав“, једна је од бројних сјајних поука које је протонамесник Дарко Ђурђевић подарио слушаоцима емисије „Сведочења“.

Протонамесник Филип Јаковљевић: Све можемо остварити, ако имамо чврсту жељу

Пример цариника Закхеја (Лк 19, 1-10) који се пење на дивљу смокву, будући ниског раста, да види Господа Христа сведочи да све можемо остварити ако имамо чврсту и непоколебљиву жељу. Да бисмо у духовном погледу ишта остварили, морамо имати баш такву жељу.  Наравно, биће препрека, али морамо показати да нам је много стало. Ми у животу имамо разноразних жеља: да купимо нешто од гардеробе, да посетимо разна места и сл. То не мора да нас спречава на путу спасења, али не сме да постане преокупација јер, ако те жеље не контролишемо, оне могу да прерасту у страсти, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија, у оквиру свог тумачења јеванђељског одломка о царинику Закхеју. Иако припадник презреног друштвеног слоја, Закхеј бива удостојен Спаситељевог доласка у његов дом, јер Он као срцезналац прониче у његово срце и помаже му у покајању и преумљењу. Људи су негодовали, јер они у Закхеју виде грешника. Баш како и данас неки чине кад кажу:“Нећу да идем у цркву кад видим ко све иде тамо…“ Не смемо тако размишљати, јер можда баш у тренутку у ком нам такве мисли пролазе кроз главу неко доживљава покајање и мења свој живот, једна је од поука оца Филипа Јаковљевића утемељених на овом јеванђељском одломку.

Будући да ћемо у недељи пред нама прославити празник посвећен Светој Ксенији Римљанки и Светој Ксенији Петроградској, протонамесник Филип Јаковљевић приближио је слушаоцима Радија Источник  житија ових великих угодница Божјих.