Јереј Стеван Сировљевић: Треба да ходимо ка Господу малим и стабилним кораком

Господ Христос припрема Своје апостоле, а преко њих и нас данас, да су страдања многа и да не треба да поклекнемо, већ да се боримо да увек будемо уз Господа, једна је од поука јеванђељске приче Недеље глувне (Мк 10, 32- 45), о којој је у емисији „Сведочења“ говорио јереј Стеван Сировљевић, старешина Храма Светог великомученика Пантелејмона у планинском одмаралишту Дивчибаре.

Господње речи, упућене апостолима Јакову и Јовану на молбу да им дозволи да седну са Његове леве и десне стране,  да ће се место у Царству небеском дати „онима којима је припремљено“ односе се пре свега на светитеље и подвижнике. Сви, од апостола до нас данас треба да се трудимо, јер је за све то место припремљено. „Ми само треба да кренемо и да на путу ка Господу ходимо, малим, али стабилним кораком“, истакао је отац Стеван Сировљевић. Љутњу десеторице апостола према Јакову и Јовану, свештеник Сировљевић објаснио је као одраз људске слабости, из које се догоди да се наљутимо на оне које волимо. Љутње се дешавају али, учи нас Господ, морамо то превазилазити и сачувати јединство заједнице. Јеванђељски одломак заокружен је до тада невиђеним парадоксом:“Ко хоће да буде први, нека буде свима слуга…“ Господ је служио апостолима и народу. То су тада, а и данас би били шокантни догађаји, који би се преносили по друштвеним мрежама, указао је дивчибарски парох. Али, управо по узору на Христа треба да живимо и да се на Њега и Свете Божје људе угледамо.

Протонамесник Драган Јаковљевић: Исповедање неверја је сазнање сопствене немоћи

Свето јеванђеље о исцељењу младића у коме је био дух неми (Мк 9, 17- 31) говори нам о маловерју. Најпре то осећање видимо код оца младића, који га исповеда пред Господом Христом, потом код апостола, те напослетку целог људског рода. Господ прекорева Своје ученике, а преко њих и цео народ. „Господ нам заправо говори да наша вера чини чуда. Исцељујући младића, Он показује Својим апостолима и свима који су се затекли у близини колико је вера јака и за шта је све човек способан, али само у присуству Бога“, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, старешина Храма Васкрсења Христовог у свом тумачењу јеванђељског одломка Недеље средопосне. Исповедање неверја је сазнање своје немоћи и свог погрешног живота. То важи за људе још од времена Христовог живота на земљи до данашњих дана, навео је отац Драган Јаковљевић, скренувши пажњу да би људи када дођу на Литургију требало да буду део заједничке молитве за место у Царству Божјем.

Ђакон Владимир Ракић: Одрицање од себе значи побеђивање страсти

Свето јеванђеље Крстопоклоне недеље (Мк 8, 34- 38, 9- 1) говори да Господ Христос никоме ништа не заповеда, већ позива људе да по својој слободној вољи изаберу да ли желе да иду за Њим. Наравно, Господ Христос жели да се сви људи спасу и нуди истински живот. Он све нас позива да будемо Његови ученици, да подражавамо Његов живот и Његова дела, рекао је, између осталог, ђакон Владимир Ракић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог, наставник веронауке у Техничкој школи Ваљево и дуги низ година истакнути појац на богослужењима у Ваљевској епархији.  „Одрицање од себе“, о коме Господ говори у овом одломку, значи побеђивање страсти и замењивање самољубља и угађања себи личним прекоревањем како би, у божанској благодати, остали прави хришћани, који по свом животу и делима личе на Христа, објаснио је ђакон Ракић, тумачећи јеванђељски одломак Крстопоклоне недеље у емисији „Сведочења“.

Протонамесник Живојин Кнежевић: Господ нам прилази на начин који је најбољи за нас саме

У Светом јеванђељу по Јовану (Јн 1, 43-51), које ће бити читано у Недељу православља на Светим Литургијама, описан је сусрет Господа Христа са Његовим првим ученицима поред Галилејског мора, у близини Капернаума, где је Христос боравио већи део Свог живота. Апостол Филип, родом из Витсаиде, одмах одлучује да следи Христа, одушевљен његовом личношћу и срећан што је упознао Месију, Којег су проповедали пророци. Потом се придружује његов пријатељ Натанаил, пореклом из Кане Галилејске, за кога Господ каже:“Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Господ сваком од нас прилази на начин који је најбољи за нас саме, што видимо на примеру избора апостола, рекао је протонамесник Живојин Кнежевић у свом тумачењу ове приче у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.

Јереј Дејан Трипковић: Увек је могуће опростити

Јеванђељски одломак који се чита у Недељу праштања (Мт 6, 14- 21) говори о праштању и  уводи нас у четрдесетодневни Васкршњи пост. Наравно, поред дана поста, да праштамо треба током целе године, јер оно је неодвојиво од хришћанског живота, јер не знамо дан и час када ће Господ доћи, рекао је јереј Дејан Трипковић, парох при Храму Васкрсења Христовог и духовник Казнено- поправног завода Ваљево,  тумачећи ову причу у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. „Праштање је најважније на нашем путу ка Богу, јер Господ Христос, када је учио Своје ученике како да се моле Богу, дао им је молитву „Оче наш“- најсавршенију икада, у којој се моли за опроштај грехова. Пред Свету Литургију и причешће неопходно је да опростимо што смо једни другима сагрешили“, истакао је отац Дејан Трипковић. Увек је могуће опростити, чак и у случајевима када су нечији поступци оставили трауме или, пак, материјалне последице по нечији живот, сматра свештеник Трипковић.  Потребно је да опростимо, али не и да заборавимо, јер нас памћење чува од нечег лошег што би се могло поновити. Дакле, памћење, а не злопамћење, поручио је отац Дејан Трипковић, свештенослужитељ при Саборном храму и духовник КПЗ Ваљево.

Јереј Далибор Чкојић: Молимо се да будемо с десне стране Господу!

Господ прима покајање, а тиме и брише из наше душе сваки грех и сваку прљавштину и то Божје милосрђе нам омогућава да на дан Страшног суда будемо чистих душа и станемо на страни са светлим анђелима, када Господ други пут дође у Својој слави. Господ је дошао и страдао због наших грехова, на нама је да се молимо да будемо са Његове десне стране у часу Страшног суда, објаснио је јереј Далибор Чкојић у свом тумачењу истоименог јеванђељског одломка (Мт 15, 11-32). Разлучивање оваца од јаради, о коме писац јеванђеља говори, симболички је приказ различитих људских природа- овце су мирне и кротке, насупрот јаради, која знају бити тврдоглава и непослушна, објаснио је отац Далибор Чкојић, парох друге петничке парохије.

Протонамесник Дарко Ђурђевић: Ми људи смо Богу највећа вредност

„Прича о блудном сину (Лк 15, 11- 32) представља сажето јеванђеље, јер све оно што нам је Господ Христос објавио Својим учењем садржано је у овој причи“, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, тумачећи овај одломак у емисији „Свеодочења“. Наиме, из ове приче сазнајемо шта је грех, а потом и шта је покајање, шта је љубав Божја, заједница и Царство небеско, а то су основне теме за наше спасење. Зато, истакао је протонамесник Ђурђевић, она може бити „јеванђеље у малом“. Млађи син тражи свој део имања, а то је, метафорички посматрано, одвајање од Бога, од заједнице у којој нас је Бог створио да живимо. Овакав поступак и данас би изазвао чуђење, раздор између оца и сина и између браће. Господ Христос, будући да је увек проповедао у сликама поштујући јеврејску традицију, овим примером то најбоље описује. Отац испуњава жељу, млађи син одлази, проћерда имање и, суочен са пропашћу, враћа се покајан оцу. „Ова слика представља однос човека и Бога. Оца посматрамо као Бога, а сина као човека који упада у грех. Оцу теже пада што син одлази од њега, а не што узима имање. Отац због тога не жали, већ се радује синовљевом повратку и томе што је сачувао оно највредније- самог себе, а то је оцу била највећа вредност“, објаснио је отац Дарко Ђурђевић. Из тога можемо закључити да смо ми сами највеће Божје имање, круна творевине. То смо, указао је протонамесник Ђурђевић, склони да заборавимо. Све што је Бог створио је важно и вредно и о томе је говорио и Свети Владика Николај, подсетио је он. Али, ипак за Бога од нас људи нема ништа драгоценије.

Протонамесник Бранко Чолић: Не смемо унизити достојанство човека!

Прича о митару и фарисеју упознаје нас са припадницима два дијаметрално различита слоја у ондашњем јеврејском друштву. Митар, илити цариник, био је један од оних омражених, слуга окупатора, који су прикупљали порез за њих, а неретко би приграбили и за себе, док је фарисеј припадао ученом и цењеном друштвеном слоју, ревносном у држању Мојсијевог закона. Писац јеванђеља (Лк 18, 10-14) казује о њиховом доласку у храм да се помоле Богу, где је такође приметна њихова различитост. Наиме, указао је протонамесник Бранко Чолић, фарисеј у обраћању Богу истиче како држи до закона, даје десетак од свог иметка и благодари Богу што није као неки људи, док цариник  понизно моли Господа да му се смилује грешном. Ако посматрамо ствари из угла данашњег времена, можемо да приметимо да и они који чине зло, као и они који чине добро, воле да се истичу, не би ли се похвалили пред људима, а и заслужили да их Бог прослави. То, указао је отац Бранко Чолић, значи да им није добро у сопственој кожи. Цариник, пак, долази у храм и почиње да плаче и понизно моли за милост Божју. Он одлази оправдан, а фарисеј не. „Ми не можемо пред Богом себе да хвалимо, да говоримо колико смо добри и бољи у односу на друге и треба да знамо да све добро што имамо јесте Божје. Такође, не смемо дозволити да унизимо достојанство човека као што су многи чинили да би дошли до неког положаја и неке ситне користи, јер човек је икона Божја“, истакао је протонамесник Бранко Чолић у свом тумачењу једне од најпознатијих јеванђељских прича.

Ђакон Мија Бојиновић о тајни Рођења Господа Христа

У недељи пред нама на Светим Литургијама биће читано Свето јеванђеље по Матеју (1, 1-25) које нам доноси родослов Господа Исуса Христа и тренутак јављања анђела, који Праведном Јосифу открива ту тајну коју су најављивали старозаветни пророци. Шта је важно да знамо о племенима из којих су преци по телу Спаситеља, какав пример поверења и послушности дају Пресвета Дјева Марија и њен старатељ праведни Јосиф, као и у чему се огледа симболика последње припремне недеље пред Божић објаснио је ђакон Мија Бојиновић у емисији „Сведочења“.

Ђакон Илија Јокић: Вера у Бога се испољава сједињењем са Њим

Домаћин о коме говори Свето јеванђеље по Луки (14, 16- 24) је метафорички приказ Бога, који позива све људе да му се придруже. И то је та вечера на коју смо сви позвани као бића створена по лику Божјем. Слуге, које се у причи помињу, су сви праоци, сви они који су у Старом завету били угодници Божји, које прослављамо тог дана, а званице сви они које је Бог у старозаветно доба позвао да Му приступе и поверују у Њега, пре свега Јевреји, објаснио је ђакон Илија Јокић, тумачећи овонедељни одломак. Изговори које слугама упућују званице умногоме подсећају на оно што бисмо данас могли да чујемо од људи. наиме, истакао је ђакон Илија Јокић. Нико не каже: „Ја нећу да дођем и будем на твојој гозби, већ један говори да се оженио, други да је купио волове, трећи да је купио њиву… Сви имају неке материјалне изговоре. То је симболика овог времена. Вера у Бога не испољава се само молитвом, већ одласком у цркву и сједињењем са Господом у Светој тајни причешћа“, објаснио је ђакон Јокић.