Јереј Александар Филиповић: Будимо искрени и Господ ће нас утешити!

Током Свог живота на земљи Господ Христос је учинио низ чуда, нарочито исцељења болесних, о којима до данас знамо захваљујући ауторима јеванђељских списа. У поукама Својим ученицима и народу приликом сваког исцељења, Господ Христос наглашава важност вере са којом Му уневољени приступа. То видимо и у овонедељном јеванђељу (Мк 9, 17-31), које говори о дечаку у коме је био дух неми, а којег Господ исцељује на молбу његовог оца. „Све је могуће ономе који верује…“ каже Господ Христос, обраћајући се дечаковом оцу, али и Својим ученицима који, иако сведоци бројних чудеса, ипак испољавају клицу сумње. Можемо закључити, и поред свега што је Господ Христос учинио,  да људи исповедају маловерје. Али, велика су утеха за нас речи, које изговара отац дечака:“Верујем Господе, помози моме неверју!“ Наиме, ми верујемо Господа, али у тренуцима неке слабости можемо бити поколебани и посумњати. Али, Господ нас окрепљује, уверава у истинитост Његову, Своје милосрђе и снисхођење човеку, рекао је свештеник Александар Филиповић, свештенослужитељ при Храму Светог Нектарија Егинског, тумачећи Свето јеванђеље по Марку у коме је описано исцељење дечака поседнутог духом немим. Битно је да будемо искрени и покажемо своје слабости. Да своју рањивост поделимо и покажемо немогућност живота без Господа, а Он ће нас утешити, помоћи да се вратимо на пут којим смо кренули, истакао је отац Александар Филиповић.

Протонамесник Бранко Чолић: Човек треба да живи у односу са Богом и ближњима

Човек када се усправи и рашири своје руке, образује крст. То симболично показује човеку какав треба да буде – да живи у односу са Богом и са ближњима и има добар однос. Не може неко бити хришћанин само ако испуњава оно што је записано у Светом писму, а да је истовремено у завади и мрзи неког. „Када Господ каже да узмемо свој крст и идемо за Њим, то значи да распињемо своје страсти и све оно што нас може одвојити од Бога, рекао је протонамесник Бранко Чолић, тумачећи јеванђељски одломак за недељу Крстопоклону (МК 8, 34-38; 9,1)

Протонамесник Драган Јаковљевић: Христос је пастир наших душа

Без Христа нема спасења и кроз Њега улазимо у заједницу са Богом у Царству небеском. На неколико места у новозаветним списима Господ Христос говори о себи као пастиру, првенствено због тога што је метафора пастира блиска јеврејском народу, будући да су кроз историју често водили номадски живот и од чувања стада зарађивали за живот. Такође, пастир је бринуо о свом стаду, хранио га и, ако се нека овца изгуби, трагали би за њом док је не пронађу. „У пренесеном значењу, Христос је пастир наших душа, Онај који се стара о нашим душама, чува од грабљиваца који на њих нападају“, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, тумачећи Свето јеванђеље по Јовану (10, 9-16), у коме је забележена порука Спаситеља о себи као „пастиру добром“, који живот свој полаже за овце. Христос је у овај свет дошао да свако ко поверује у Њега не погине, него да има живот вечни. Он је то жртвено јагње, које је узело грехе света за живот и спасење словесних душа, објаснио је отац Драган Јаковљевић.

Ђакон Александар Панић: Позвани смо свакоме да пружимо руку

Све јеванђељске приче које се читају на Светим Литургијама у припремним недељама пред Часни пост уче нас о снази вере, покајању, милосрђу и праштању. Све оне показују колика је милост Божја, колика је љубав Божја и колико нас наша вера спасава. Такође, оне показују да је Царство небеско намењено и праведницима и грешницима који су се покајали. Не смемо окретати главу од оних за које нам се чини да су испод нас, јер смо позвани да пружимо свакоме руку, рекао је ђакон Александар Панић у емисији „Сведочења“, Тумачећи јеванђељски одломак о праштању (Мт, 6, 14- 21) ђакон Александар Панић је подсетио на речи Молитве Господње које поручују:“И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“, указавши да смо сви грешни и да треба да праштамо једни другима, јер само тако можемо бити достојни оптоштаја Оца небеског.

Протонамесник Дарко Ђурђевић: Боримо се са слабостима ослоњени на Божју љубав!

Прича о блудном сину (Лк 15, 11-32) према многим теолозима носећи је стуб Светог писма. Преподобни Отац Јустин је чак говорио да, када би цело Свето писмо нестало, она сама била довољна да поучи човека покајању и путу у Царство небеско. Ове речи на најбољи и најјезгровитији начин објашњавају сложеност порука ове приче и њену важност. Она представља „јеванђеље у малом“, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, у свом тумачењу Приче о блудном сину, која нас учи о томе шта су грех, покајање, спасење и живот вечни.

Тражење, а потом и узимање дела имања, које чини млађи син, на неки начин антиципира смрт оца, јер се тако нешто није радило док је отац жив. Метафорички овај чин можемо посматрати као одрицање Бога, одвајање од Њега и живљење као да Он не постоји. То можемо да видимо и данас у времену бројних облика атеизама, рекао је отац Дарко Ђурђевић.

Потрошивши иметак, млађи син спознаје колико је тежак живот сиромашних људи, оних на маргинама друштва, којима се Господ Христос чешће обраћао, него онима који су високо позиционирани на друштвеним лествицама. Управо то „дотицање дна“ му помаже да „дође себи“ и покајнички се врати оцу. Отац га прима натраг у дом без икакве казне или укора. „Свака казна за то што је он урадио би била мала и недостојна греха који је он учинио. Отац је могао да га прихвати „уз нешто“, али то би грех релативизовало, умањило… Међутим, руковођен својом љубављу, отац га прихвата“, истакао је протонамесник Ђурђевић. Поступак оца према млађем сину изазива разочарање старијег сина, узорног и оданог оцу. Сагледано у ширем контексту, из овог можемо извући поруку Господа Христа Јеврејима, као изабраном народу, да не остану у својој затворености, већ да прихвате све људе, јер Господ Христос долази да донесе спасење свима. Долази Нови Израиљ, а то су сви народи света. Природно је да се љутимо у оваквим ситуацијама, али, истакао је отац Дарко Ђурђевић, позвани смо у јеванђељу Христовом да ту своју природу превазилазимо, да се боримо са слабостима и ослонимо се на Божју љубав. „Потребна нам је потврда љубави, али и мост поверења преко ситуација које су тешке. Зато нам служи вера, односно поверење у Божју љубав“, једна је од бројних сјајних поука које је протонамесник Дарко Ђурђевић подарио слушаоцима емисије „Сведочења“.

Протонамесник Филип Јаковљевић: Све можемо остварити, ако имамо чврсту жељу

Пример цариника Закхеја (Лк 19, 1-10) који се пење на дивљу смокву, будући ниског раста, да види Господа Христа сведочи да све можемо остварити ако имамо чврсту и непоколебљиву жељу. Да бисмо у духовном погледу ишта остварили, морамо имати баш такву жељу.  Наравно, биће препрека, али морамо показати да нам је много стало. Ми у животу имамо разноразних жеља: да купимо нешто од гардеробе, да посетимо разна места и сл. То не мора да нас спречава на путу спасења, али не сме да постане преокупација јер, ако те жеље не контролишемо, оне могу да прерасту у страсти, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија, у оквиру свог тумачења јеванђељског одломка о царинику Закхеју. Иако припадник презреног друштвеног слоја, Закхеј бива удостојен Спаситељевог доласка у његов дом, јер Он као срцезналац прониче у његово срце и помаже му у покајању и преумљењу. Људи су негодовали, јер они у Закхеју виде грешника. Баш како и данас неки чине кад кажу:“Нећу да идем у цркву кад видим ко све иде тамо…“ Не смемо тако размишљати, јер можда баш у тренутку у ком нам такве мисли пролазе кроз главу неко доживљава покајање и мења свој живот, једна је од поука оца Филипа Јаковљевића утемељених на овом јеванђељском одломку.

Будући да ћемо у недељи пред нама прославити празник посвећен Светој Ксенији Римљанки и Светој Ксенији Петроградској, протонамесник Филип Јаковљевић приближио је слушаоцима Радија Источник  житија ових великих угодница Божјих.

Протонамесник Слободан Алексић: Грех је када богатство постане циљ

Кључно питање у животу сваког од нас јесте: да ли смо своје срце, своју душу и своје чело окренули само ка земљи или ка небу? Стога, учи нас Блажени Теофилакт да је истински смисао новца, блага које имамо у томе да га правилно користимо. Даље, Свети оци нас уче да грех не лежи у добрим делима, у творевини, већ у њеној злоупотреби. Богатство није грех, већ је грех када оно постане циљ. Богатство је средство којим ми можемо отворити врата раја, јер њиме можемо чинити бројна добра, рекао је протонамесник Слободан Алексић у свом казивању о Светом јеванђељу по Луки, зачалу 51, у коме је кроз разговор Спаситеља са кнезом описан однос који човек треба да има према благу овог света уколико жели да заслужи Царство небеско. „Ако ми своју љубав као Господ вежемо за небо, она ће бити непролазна. Ако је вежемо за земљу, она ће бити земна и неће нам бити на корист“, указао је отац Слободан Алексић.

Ђакон Момчило Димитријевић: Ко нема смирења и послушности, нема ни љубави

Христос је дошао да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свог смирења и Своје послушности према Оцу небеском. Његов претеча, Свети Јован, учи нас личним примером управо томе, стојећи смирено пред Христом Господом. Људи који немају ове две особине, немају ни љубави, а ко тога нема, нема ни Бога. Ко Бога нема, тај као да не постоји – тама је и сен смртна, рекао је ђакон Момчило Димитријевић у свом тумачењу Светог јеванђеља по Марку, зачала 1, одломка који нас упознаје са личношћу Светог Јована Претече- последњег међу пророцима, богоизабраног да Светој тајни крштења приведе Спаситеља света.

Ђакон Јован Новитовић о драми по Рођењу Богомладенца Христа

„Властољубље је као један крвожедни демон, који својом мржњом и завишћу ослепљује човеку све очи душе и човек тада чини разне злочине, мислећи да је то природно и нормално“- речи су Преподобног оца Јустина Ћелијског којима би се могла описати мржња цара Ирода према Богомладенцу Христу. Заслепљен том мржњом, он не види божанске знаке и чудеса, којима човек не може ништа, он тада у Витлејему убија малу децу са циљем да, заједно са њима, убије и Господа Исуса Христа, објаснио је ђакон Јован Новитовић овај свирепи чин злогласног императора, тумачећи зачало 4 Светог јеванђеља по Матеју. То се догодило према пророштву и Господ је знао да ће се догодити. Због тога не треба да клонемо духом, јер чудни су путеви Господњи, истакао је ђакон Новитовић.

Протонамесник Драган Јаковљевић: На сједињење са Господом смо сви позвани

Домаћин вечере описане у Светом јеванђељу по Луки (зачало 76) представља Господа Бога, а припремљена гозба је Царство небеско. На гозбу је првенствено позван изабрани народ – јеврејски. У другом смислу под „великом вечером“ можемо подразумевати Свету тајну Евхаристије на коју, баш као и на вечеру о којој пише Свети апостол Лука, се многи изговарају да не могу доћи, рекао  је протонамесник Драган Јаковљевић символику приче коју Господ Христос говори Својим ученицима. Слуга који позива званице представља пророке Божје, који су позивали јеврејски народ да опстане на путу вере у једног Бога. У светлу данашњег тренутка, објаснио је отац Драган Јаковљевић, под појмом „изабрани“ можемо разумети крштене људе. Они су увек позвани да приђу и дођу на Свету Литургију – на вечеру. На сједињење са Господом у Светој тајни причешћа позвани су сви крштени, али многи се изговарају, не долазе у цркву или се, пак, ретко причесте. Разлози томе су крајње прозаични, баш као у овој јеванђељској причи. Међутим, истакао је протонамесник Јаковљевић, када станемо пред лице Христово, нећемо имати оправдања за то.