Господ Христос припрема Своје апостоле, а преко њих и нас данас, да су страдања многа и да не треба да поклекнемо, већ да се боримо да увек будемо уз Господа, једна је од поука јеванђељске приче Недеље глувне (Мк 10, 32- 45), о којој је у емисији „Сведочења“ говорио јереј Стеван Сировљевић, старешина Храма Светог великомученика Пантелејмона у планинском одмаралишту Дивчибаре.

Господње речи, упућене апостолима Јакову и Јовану на молбу да им дозволи да седну са Његове леве и десне стране,  да ће се место у Царству небеском дати „онима којима је припремљено“ односе се пре свега на светитеље и подвижнике. Сви, од апостола до нас данас треба да се трудимо, јер је за све то место припремљено. „Ми само треба да кренемо и да на путу ка Господу ходимо, малим, али стабилним кораком“, истакао је отац Стеван Сировљевић. Љутњу десеторице апостола према Јакову и Јовану, свештеник Сировљевић објаснио је као одраз људске слабости, из које се догоди да се наљутимо на оне које волимо. Љутње се дешавају али, учи нас Господ, морамо то превазилазити и сачувати јединство заједнице. Јеванђељски одломак заокружен је до тада невиђеним парадоксом:“Ко хоће да буде први, нека буде свима слуга…“ Господ је служио апостолима и народу. То су тада, а и данас би били шокантни догађаји, који би се преносили по друштвеним мрежама, указао је дивчибарски парох. Али, управо по узору на Христа треба да живимо и да се на Њега и Свете Божје људе угледамо.

„Прича о блудном сину (Лк 15, 11- 32) представља сажето јеванђеље, јер све оно што нам је Господ Христос објавио Својим учењем садржано је у овој причи“, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, тумачећи овај одломак у емисији „Свеодочења“. Наиме, из ове приче сазнајемо шта је грех, а потом и шта је покајање, шта је љубав Божја, заједница и Царство небеско, а то су основне теме за наше спасење. Зато, истакао је протонамесник Ђурђевић, она може бити „јеванђеље у малом“. Млађи син тражи свој део имања, а то је, метафорички посматрано, одвајање од Бога, од заједнице у којој нас је Бог створио да живимо. Овакав поступак и данас би изазвао чуђење, раздор између оца и сина и између браће. Господ Христос, будући да је увек проповедао у сликама поштујући јеврејску традицију, овим примером то најбоље описује. Отац испуњава жељу, млађи син одлази, проћерда имање и, суочен са пропашћу, враћа се покајан оцу. „Ова слика представља однос човека и Бога. Оца посматрамо као Бога, а сина као човека који упада у грех. Оцу теже пада што син одлази од њега, а не што узима имање. Отац због тога не жали, већ се радује синовљевом повратку и томе што је сачувао оно највредније- самог себе, а то је оцу била највећа вредност“, објаснио је отац Дарко Ђурђевић. Из тога можемо закључити да смо ми сами највеће Божје имање, круна творевине. То смо, указао је протонамесник Ђурђевић, склони да заборавимо. Све што је Бог створио је важно и вредно и о томе је говорио и Свети Владика Николај, подсетио је он. Али, ипак за Бога од нас људи нема ништа драгоценије.