Господ Исус Христос, пре 2 хиљаде година, поставио је пред људе идеал савршенства: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески!, што људима делује недостижно, нереално и претерано – све док га лично не почну примењивати. Владика Николај Велимировић је на ову људску дилему – како је могуће чинити добро онима који нас мрзе, када је то супротно људској природи, одговорио овим речима: „Никада не бисмо поставили то питање да нисмо покушали бар једном у животу да учинимо неку доброту особи која нас мрзи“. Дакле, само лично искуство, лични труд, може донети плод и одговор човеку на иначе увек апстрактно питање о могућностима људског савршенства, по мери и висини раста Христовог.
Ствари нису другачије када је у питању питање људске толеранције према другим људима, посебно према онима друге вере, националности, расе и идеолошког уверења. Као што је лако „бити добар чинећи добро“, тако је релативно лако кретати се у кругу људи са истим верским или политичким или неким другим уверењем. Лично искуство, лична борба почиње када наши родитељи, или наша деца, наши рођаци, или наши пријатељи, наше колеге са којима свакодневно радимо имају различита, понекад чак и потпуно супротна уверења, мишљења, погледе на живот и понашање.
Зашто често чујемо да су хришћани, и не само хришћани, већ и верници других монотеистичких религија (јудаизам, ислам), изузетно нетолерантни према свима онима који не верују као они, и да је истинско стрпљење одувек била карактеристика која је одликовала све азијске религије (посебно будизам и браманизам)? Ако површно погледамо двeхиљаде дугу историју ратова у хришћанском свету и многе примере израженог фанатизма, не само међу појединцима такозваних хришћана, већ и у хришћанским црквама (посебно онима на Западу), које су своје противнике прогониле „огњем и мачем“, морали бисмо се сложити да стрпљење, посебно религиозно, никада није била јака страна хришћанства кроз векове, па све до данас.
Не тражећи по сваку цену оправдање за ову чињеницу, желео бих да вас подсетим да је хришћанство било и остало млада религија и да је само Господ Исус Христос, јединствен међу осталим верским учитељима у светској историји, завршио своју мисију на земљи још млад, у 33. години живота.
Иако је Исус Христос више пута истицао да Његово Царство није од овога света и да човек треба да стекне на земљи само она добра која би му могла послужити на небу, Он не одбацује овај свет као дело неког нижег божанског бића, или слепих природних сила, подложних неизбежном закону вечне промене и пропадања. Исус Христос је, заправо, својим животом и учењем потврдио старозаветно јеврејско веровање, према којем је Бог „из ничега“ створио свет и сва жива бића, благосиљајући њихово умножавање на земљи. Стога, сваки хришћанин, чак и када не признаје да је anima naturaliter christiana, дубоко у свом бићу носи потребу, рекао бих подстицај неке врсте духовног „генетског програма“, кроз самоусавршавање и тиме исправљање првородног греха, да исправи и усаврши друштво и природу. Зато је хришћански мислилац са западне хемисфере, Карл Густав Јунг, могао да дође до концепта који је назвао „процесом индивидуације“, што у основи не значи ништа више од спонтане и веродостојне потребе хришћанина за самореализацијом, индивидуално и лично, са крајњим циљем да то своје „ја“ из љубави и слободне воље преда Христу у себи. Самоусавршавањем кроз достизање Христа у себи, хришћански подвижник (чак и када није монах) неизбежно побољшава и усавршава околину, породицу и друштво са којима и у коме живи.
Ревност и жар са којима се Христос поверио Богу, потпуно се предајући Његовој вољи, вековима су били пример и узор у хришћанској историји, како за појединце, тако и за хришћанске цркве, да и оне тако делују у животу: активно и борбено, доносећи „огањ на земљу“, и њиме стварајући истинску историју. Зашто је та ревност за Бога Христова тако често и трагично изродила у фанатизам међу такозваним хришћанима, који се нису прво очистили „огњем“, да би деловали међу људима очишћеним и просветљеним љубављу, већ је та небеска ватра врло брзо и лако постала крвави мач који је секао све „невернике“ и „расколнике“? Немам други одговор, барем за сада, осим психолошког: тамо где се многи благодатни дарови дају веома страственом, снажном и чврстом у вери појединцу, или чак целом народу, постоје и многа демонска искушења, зле страсти и грех сваке врсте. Прихватањем хришћанства, свака особа појединачно, као и сваки народ који је крштен крстом, преузели су на себе тешку и велику одговорност: да носе крст Христов, али да га не намећу другима.
Дозволите ми да се још једном вратим на хитну људску потребу за стрпљењем. Разноликост међу људима увек збуњује, плаши, чини нас сумњичавима и затворенима за другачије и непознато. Често несвесно се питамо чему толико религија, начина веровања, понашања, обичаја, језика, раса, народа! Како би лепо било када би сви били православни, или католици, или муслимани, или комунисти! Али зашто онда – питам се – толико разноликости у природи, у биљном и животињском свету Земље? Одакле долази толико различитог цвећа на ливади, све једно поред другог, што задивљује наш поглед и наша осећања када смо у природи? И колико различитих станишта постоји „у кући нашег Оца“, у Универзуму, у милијардама соларних система!
Колико пута треба да читамо изванредну Прву посланицу Светог апостола Павла Коринћанима (посебно поглавља 12. и 13.), у којој нас велики апостол хришћанства увек изнова опомиње да су дарови различити, али је Дух један те исти , и да у Телу не треба да буде борбе, него да се удови подједнако брину једни о другима , јер смо Тело Христово и појединачно удови !
Стога, чини ми се, треба увек изнова да трагамо за сличностима и јединством у различитости; то је Божји план који се опажа у свим живим бићима, то је Гетеова пословица, заправо, то је Свети Дух који дише где му је воља .
Када откријемо Јединство у мноштву, у нама више неће бити страха и збуњености, већ одушевљења и слављења Творца, који се тако богато излио у све видљиво и невидљиво. Наша нетрпељивост, понекад појачана до тачке страшног фанатизма, произилази из наше слабости и страха. Стога је Виктор Франкл потпуно у праву када каже: „Вера не сме бити крута, већ чврста. Крута вера чини човека фанатиком, а чврста вера чини човека толерантним.“ Или, како је написао други хришћански мислилац: „Немојмо проповедање Јеванђеља учинити предметом нашег себичлука и увек поштујмо савест других. Учинићемо највише за Божје дело у свету ако смо заиста искрени према свима које је Бог поставио на наш пут, без обзира на њихова уверења. Манифестација Царства Божјег је превише свето и превелико дело да бисмо се усудили да у њега мешамо личне амбиције, као и жељу да другима наметнемо своје мишљење. Најопасније је сматрати себе бољима и већима од других.“
Што више ширимо своја срца у љубави, нади и вери, са Христом у нама – али након што прво упознамо своје хришћанско порекло, а затим и своју хришћанску националност, тако да нас заиста осени Свети Дух – пре и више ће се у нама учврстити разумевање разноликости света и разноликости веровања народа. Управо разумевање те разноликости, у љубави и из љубави, може нас заиста проширити до „мере раста пуноће Христове“.