Архимандрит Атанасије (Митилен) – Реч о духовној неосетљивости

Ако приметимо да неко од наших чула не функционише како би требало, почињемо да бринемо и консултујемо се са лекаром. Када, на пример, наше очи искриве облик и боју предмета или наше уши престану да примећују звукове ниске или високе фреквенције, почињемо да бринемо и трчимо код лекара. Ако је такво стање присутно, тј. осећања нас не обавештавају како треба, слаба су, онда схватамо да не можемо да имамо адекватну слику спољашњег света; а ако немамо адекватну слику спољашњег света, не можемо му се прилагодити.
А ако су наша чула, сва чула мртва – вид, слух, мирис, укус и додир – онда је тело, још неодвојено од душе, као мртво тело. У овом случају кажемо да особа не контролише своја осећања, не осећа свет око себе. Живи, али не чује, не види, не осећа. А када би осећања потпуно напустила човека, рекли бисмо да је ова особа живи леш.
Горе наведено се односи на наша телесна чула. Али, као што знате, осећања и сензације су присутни не само у телу, већ и у души. Она заиста има своја осећања која одговарају осећањима тела, тј. имамо духовни вид, духовни слух, духовни укус итд.
У ствари, реч Божија се често односи на ова духовна осећања; Свето писмо о њима говори на многим местима. О духовном виђењу, на пример, у књизи Откровења, каже се : „Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. “ ( Отк 3:18).
Сам Господ је изобличио фарисеје и народне вође, који су гледали на Његова чуда, али заиста ништа нису видели. И заиста, Господ примећује ову чудност: „За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. “и „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу(Јн. 9,39; уп. Лк. 4,18–19). ). Слепац исповеда Исуса као Христа и Бога, а видећи фарисеји и вође народа и Синедриона намерно и добровољно постају слепи и игноришу чудо.
У случају слепог од рођења, који помиње јеванђелист Јован, они упорни говоре: „Јеси ли ти онај некадашњи слепац који је седео на степеништу храма?“ (видети: Јован 9: 1–41). Зову родитеље: „Је ли ово твој син?“ Поново га питају: „Јеси ли то ти?“ Одакле им таква невера? Када каже: „Да, то сам ја. Рекао сам ти да сам то ја!” – верују слепима, али не желе да верују у оно што је Христ учинио, не желе да признају Исуса као Христа.
А што се тиче слушања, Господ је много пута говорио: „Пазите како слушате“ (Лк. 8,18; уп. Матеј 11,15; 13,9, 43; Мк. 4,9; Лк. 8, 8; 14, 35, итд.). Пазите како слушате, јер духовно слушање не значи да једноставно чујете речи својим ушима – оне се региструју у мозгу и онда мозак претвара речи у појмове; духовно слушање је дубље разумевање појмова које је мозак обрадио.
О укусу говори и Реч Божија: „Окусите и видите да је добар Господ“ (Пс. 33,9; уп. 1. Пет. 2,3), дођите и окусите. Тако да, не само да видите, не само да чујете, него окусите (окус је нешто још дубље) и захваљујући овом духовном кушању знате да је Господ добар.
Одсуство ових духовних осећања води, љубљени, у оно тужно стање које описује пророк Исаија. На њега се позива јеванђелист Јован, а ово пророчанство се испунило у личности Исуса Христа. Он каже: Да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри?
Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. (Јован 12:38-40).
Израел је одувек патио од ове духовне болести. Од старозаветних до новозаветних времена и, нажалост, до данас. Еванђелист Јован говори о чудима која је Господ чинио пред народом Израиљевим: „Толика је чудеса учинио пред њима, а они – Јевреји – још нису веровали у Њега“ (Јн. 12, 37). Зашто нису веровали? Зато што то нису видели. Нису видели очима душе.
У Другој посланици Коринћанима, свети апостол Павле болно бележи следеће: „Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом;“ (2. Кор. 3, 14-15) .
Када свети апостол Павле каже да и дан-данас застор који је подигао Мојсије стоји пред њиховим очима, мисли да они не виде Христа у Писму. Међутим, ово је привремено. „Скините вео са својих очију“, чини се да им говори, „и поново погледајте Свето писмо. Али они и даље не скидају овај вео и, када читају Стари завет, како овде каже апостол Павле, ништа не разумеју. Они могу дати много тумачења и објашњења за све, осим за једно: да је Исус Христос оваплоћени Бог.
Али какав вео данас лежи на њиховим срцима? То је неосетљивост. Они су неосетљиви. Зато што су хтели да буду неосетљиви.
Али поставља се једно питање. Питање о самокритици. Није ли ова духовна безосећајност пронађена не само у израиљском народу, него и у новом Израиљу, Израиљу по благодати, тј. у хришћанском народу? Када кажемо „хришћански народ“, мислимо на хришћане целог света.
Мора се признати да, бар у наше дане, ова духовна неосетљивост постоји међу нама, и то у застрашујућој и флагрантној мери. Наши хришћани данас су духовно неосетљиви. Зато, љубљени, да се бар ми, који слушамо реч Божију, обратимо себи; као Марко Аурелије, тај стоички цар и филозоф, који кад пише, пише себи. Шта год да пише, не пише о другима, већ о себи. Хајде да се и ми бавимо самокритиком да бисмо – ако још можемо – открили ову нашу духовну неосетљивост.
Ово стање је понекад толико трагично да кажемо: „Људи, зар не видите, зар не видите куда идете?! „„Па зар не видите ко вас води и куда?“
Па, они то не виде. Када видиш пред собом понор, а други ипак иде напред, ти му кажеш: „Стани, тамо је провалија!“ – а он одговори: „Видим“, и закорачи право у њега, очај те савлада. И мислиш: „Па, којим сам му речима требао рећи да је пред нама провалија? Да га зграбим и завежем?“
Људска права слободе и демократије нас спречавају да то урадимо до те мере да родитељи више не могу ни да ударе своју децу. Али шта да радим с њим, којим језиком да говорим? Он је неосетљив. Сваког, ко има и најмањи степен осетљивости, у таквој ситуацији обузима очај, почиње да губи наду.
Не знам да ли је ово о чему вам причам довољно да дочарам свој очај и немоћ. Кажеш детету: „Дете моје, зар не видиш ово?“ – али он ништа не разуме!
Због тога треба да будемо самокритични. Зло је дубоко зашло. Веома, веома дубоко! Зато будимо пажљиви да видимо шта можемо да научимо из тренутног разговора о овој веома релевантној теми.
Шта је, у ствари, духовна неосетљивост? Прво, то је болест. Као што бисмо рекли и за особу која не види, да нешто није у реду са њеним очима, да су болесне, ако не чује, да нешто није у реду са њеним ушима, итд. Неосетљивост је озбиљна болест. И веома тешка.
Ђаво покушава да поквари наша осећања, а Христос се труди да их исцели.
Знате ли зашто су демони преузели власт над људима и учинили их опседнутим, глувим, слепим и парализованим? Да не би могли да слушају речи Божије или да својим очима виде чуда Божија.
Човек каже: „Кад остарим, онда ћу се покајати“, а када наступи старост — која, као што знамо, не долази сама, већ је праћена поремећајем чула — човек више не чује или не види много. Исповедник прилази његовој самртној постељи и покушава да комуницира са овим човеком, али узалуд, комуникација је немогућа.
Да не говоримо о томе да мозак омекшава, а особа више није у стању ни о чему да размишља нити да се сећа. Чега може да се сети? У својој болести, не може мислити ни на шта друго осим на… бол.
А ако је у болници и има других људи у близини, не можете му гласно викнути: „Шта си згрешио? Реци ми своје грехе.“
Зато ђаво исцрпљује чула и убија их: да људи не виде чуда Божија и да не читају реч Божију. И зато је Господ исцелитељ. Он је лечио, не да би човек лепо и удобно провео остатак живота – наравно и за ово, јер је Бог створио човека да би био срећан на земљи – него пре свега и највише да би могао видети и спознати величину Божију.
Сама неосетљивост није хронична болест; иза неосетљивости крије се још једна хронична болест. Познато је да једна болест води до друге. Када је један орган оштећен, други орган може бити оштећен после њега. Тако је и овде. Можда постоји једна духовна болест, а иза ње је друга болест.
Која је ова друга хронична болест? То су хроничне смртоносне страсти! Које? Прождрљивост, блуд, гордост, среброљубље… Шта се дешава када је особа у хроничном заточеништву блуда? Зар не постаје без емоција? Или када човек све време проведе у прождрљивости и не види ништа пред собом осим како ће јести и шта ће пити и ништа више, зар не постаје духовно неосетљив? Или када живи у гордости, сујети, среброљубљу… Када човек живи у похлепи, зар не постаје неосетљив и равнодушан према несрећи која се дешава у близини?
Дакле, ова хронична болест долази од хроничних страсти, које нашим немаром доводе до неосетљивости. Када човек не мари да их излечи, како неки кажу: „Имам неки здравствени проблем, али не идем код лекара“, онда долази до безосећајности, тј. оштећења. Стога, обратимо пажњу на себе и чувајмо се хроничних страсти.
Какав је био Јуда? Јуда је био један од дванаест ученика, изабран као и осталих једанаесторо. Њему је поверено да проповеда Царство Божије, да чини чуда и да изгони демоне. Јуда је чинио чуда. Био је изабрани ученик . Христос није изабрао издајника. А овај ученик иде толико далеко да постаје издајник. Зашто? Јер је пао у безосећајност. Како? Дозволио је да га обузме страст љубави према новцу. Мислио је да је има дивну прилику да добије 30 сребрника, али је дошао дотле да је издао Христа.
Али зар ништа није чуо? Колико пута је Христос говорио о томе?
Када је рекао: „Али један од вас је ђаво“ (Јован 6:70; 13:21; Мат. 26:21; Марко 14:18), Јуда је то чуо, био је тамо.
Када им је на последњој вечери рекао: „Један од вас ће ме издати“, Јуда је то чуо и чак упитао: „Нисам ли ја, Господе?“ (Мт. 26:21–22).
И такође, трећи знак, Господ му каже: „То што чиниш, чини брзо“ (Јн. 13,27) – ово је страшно! Остали ученици нису ни обраћали пажњу на то. Мислили су да се ради о куповини хране за сиромашне.
Ако жртва каже злочинцу: „Шта мораш, уради то, проклети човече, брзо“, злочинац ће себи рећи: „Прозрео ме је !“ – и одустаће од своје намере. Доћи ће себи, задрхтати, ужаснути се. Али Јуда иде да ради свој посао.
И у последњем тренутку, када га издаје пољупцем, Јуда чује речи: „Пријатељу, на то ли си дошао? (Мт. 26:50).
Само слушај ово. „Пријатељу!“ Какво страшно откриће. „Пријатељу, јеси ли овде?“
Свети апостол Петар је био погођен само једним погледом Господњим. Када Га се одрекао трећи пут, и окренуо се и погледао га, овај поглед Господњи постао му је убеђење; „И изишавши напоље, плакаше горко.“ (Матеј 26:75)!
А Јуда се није ни тргнуо када је био ословљен са „пријатељу“. „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?“ (Лука 22:48) Али он се не помера. Зашто? Зато што је неосетљив. Зашто је неосетљив? Страст љубави према новцу учинила га је оваквим.
Неосетљивост има две фазе. Друга се зове петрификација (окамењеност). Више не постоји могућност разликовања добра и зла. Особа која пати од окамењености не може да разликује добро од зла. Она је потпуно лишена самосвести. Може чинити зло, чинити злочине и смејати се! Не осећате апсолутно ништа. Постоји такав феномен окамењености. Ово је неосетљивост у завршној фази. Код овог човека више нема наде за спасење. Он је мртав, духовно мртав.
А прва фаза, која је много чешћа, среће се код наших хришћана, и ова неосетљивост се испољава или као практично непокајање, или као стагнација у духовном животу.
Извор: https://pravoslavie.ru
Pouke.org