„Ми смо данас углавном људи главе, говорљиви, али без срца.
Наша глава и наш језик делују активно и сваку информацију хватају у лету, усвајају, прерађују, и одмах избацују на ближњег.
Међутим, наша срца раде круто, све је усмерено на једно – на страсно и сласно и дебело, а на духовно и узвишено никако неће да се одазову саосећањем. Ма колико да глава црта узвишене слике, срце ништа друго не ради осим што стално вреба нешто своје – што годи егоизму и што је, ипак, некако од овог света.
А ако нешто узвишено не може да се примени и на овај земаљски живот, то му већ није занимљиво.
Зато нас све и вуче на спољашњу делатност – да чујемо, да сазнајемо, да сами говоримо. Овако се и одвија наш псеудорелигиозни живот:
улазе узвишени и свети појмови и мисли кроз слух или вид, мало се проврте у нашој глави и одмах траже да изађу на језик и напоље, да бисмо ближњем демонстрирали наша узвишена знања и схватања.
А нас баш брига за оно што се дешава у самим нашим душама.
Наша срца тако и остају некакве тамне оставе пуне разноразних глодара и гмизаваца, у којима су влага, плесан и трулеж, где ретко ко од нас силази са свећом и доводи све у ред …“
(из књиге МУЧЕЊЕ ЉУБАВИ)