Како се изборити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље – индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), исповедник кијевских богословских школа.
– Оче, данас се активно гаји себичност. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је опасан?
– Себичност, себичност, себичност су карактерне особине телесног човека. Свети Теофан Затворник каже да је телесни човек, пре свега, себичан.
–Шта значи себичан? А како настаје самољубље?
– Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, они су центар, а све остало је породица, други људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају манастири, а на другој страни видимо неограничену слободу, лакоћу задобијања сумњивих плотских задовољстава. И ова необична осовина врши притисак на човека и тера га да живи по законима света, који диктира своје услове. Отуда себичност, гордост, егоизам, индивидуализам.
– Није ли индивидуализам бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време?
– То су две крајности. Колективизам је усађен на груб вештачки начин. Свима је познато како су 20-30-их година прошлог века људи били расељени, насилно лишени имовине и отерани у колхозе, фабричке артеле… Жеља за тимским радом није долазила од појединца.
И данас, када нико никога нигде не тера, људи имају налет слободе, жељу да самостално организују свој живот и унапреде животну средину. Али често, кроз ове наизглед племените жеље, особа иде у другу крајност – превише се индивидуализује, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, наносећи својим активностима штету другим људима.
– Шта узрокује екстреме?
– Зато што Христу није увек дато место у животима многих, многих људи. Према А.И. Солжењицин, ако је у совјетско време Христос био прогањан, онда је у савременом друштву Његово место још увек негде у ходнику, и Он мора да седи тихо, не усуђујући се чак ни да изговори реч.
Када човек постави Христа Спаситеља у средиште свог живота, тада налази прилику како за самоћу, тако и за комуникацију и стваралачки заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да се реализује и осећа срећним само у комуникацији и сарадњи са другима. То се посебно јасно манифестује, на пример, у породичном животу или у општем манастиру.
Породични живот би идеално требало градити по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су нека врста три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док остају појединци.
Када човек стреми ка Богу, покушава да се уподоби Њему, да испуњава заповести, тада не настају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи.
Екстремни степен егоизма настаје када се човек повуче у себе.
Сећам се инцидента који је известио познати свештеник у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа умрла, а нико није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове издавао је станарима, који су му новац од кирије пажљиво пребацивали на картицу. Занимљиво је да овај човек ни са ким није комуницирао, нико му није требао. И нико га није интересовао, нико га није звао, па је после смрти његово тело лежало несахрањено две године и више… То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе.
– Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако јесте, шта би требало да буде?
– Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборавите… друштвеност“ (Јевр. 13:16).
Особа може да се пензионише. Али за шта? Пре свега за молитву, да се нико не меша. У Ближим и Далеким пећинама Кијевопечерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су у потпуној самоћи извршили молитвени подвиг – повлачењу. Такав пример нам даје Сам Господ. Често је волео да иде на гору да се сам помоли (видети Мат. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, по мисли светог Јована Климака, таква техника није корисна за све. За неке је сврсисходније да комуницирају са другим људима који их могу уверити и дати практичне савете. А ако се човек повуче у себе у стању беса, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у мислима, да измишља нешто што се у стварности није догодило.
– Да ли је комуникација велика корист за нас?
– Несумњиво. Главна ствар је да знате када да престанете. Током неактивне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. У данашње време, нажалост, беспослена комуникација се претвара у епидемију.
– Која је сврха хришћанског заједништва?
– Љубав. Сва наша комуникација је израз поштовања и поштовања према другој особи. А поштовање и част су први корак љубави. Ако она није тамо, онда нико неће ни поздравити.
– Како се носити са окорелим егоизмом?
– Пре свега, треба да превазиђете свој его, „ја“.
– Којим путем?
– Борба против страсти (гордост, завист, прождрљивост, блуд, итд.) истовремено сече корен себичности. Поуздана средства за овај подвиг су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Морате се чешће стављати у туђе ципеле и више помоћи. Поред тога, важно је научити да сада нехотице усађену виртуелну комуникацију замените стварном. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо да нађемо времена да се нађемо са пријатељима, попијемо чај и разговарамо.
– „Носите бремена један другога“, како рече Спаситељ. А то је могуће само у живој комуникацији.
– Током живе комуникације душе се додирују.
– Како лепо!
– Ако у виртуелној комуникацији можете мислити једно, а рећи друго, онда је при сусрету са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је само игра речи, позориште, а где је истина. Комуникација треба да буде стална жеља да помогнемо и подржимо једни друге.