Једном Господ уђе у дом цариника Матеја, претварајући цариника у Апостола, и оваплоћени Бог седе за трпезу са грешницима. Фарисеји, видевши то, саблазнише се. „Зашто“, говорили су ученицима Исусовим, „са цариницима и грешницима Учитељ ваш једе и пије?“ (Мт. 9, 11).
Реците, најпре, фарисеји, зашто те људе називате грешницима? Зар није исправније да их назовете срећнима и блаженима, анђелима, херувимима, зато што је Бог благоволео да борави у њиховом друштву? Зар није боље да кажете: „И ми смо грешници! И нас прими, милостиви Исусе, крај ногу Твојих. Овим грешницима си Ти, као Срцезналац и истинити Судија, дао предност у односу на нас, тиме што си нас заобишао и са њима сео. Очито су наши греси пред Тобом тежи од њихових. С њима седиш; нама дозволи бар да припаднемо к стопама Твојим.“
Нема светога миомириса смирења у мрачним праведницима, богатим правдом пале људске природе, лажном правдом овога света, правдом демонском. Они дрско осуђују Господа, осуђују грешнике које Он прима, а који тиме постају истински праведници. Они одбацују Господа, говорећи: „Учитељ ваш“. Тиме дају до знања да Га не признају за „свога Учитеља“.
Одговор Господњи јесте одговор на све узроке скривене болести фарисеја, на целокупно стање њихове душе. Тај одговор у себи садржи страшну осуду и одбацивање од Божијега лица сваке привидне људске праведности, сједињене са осуђивањем ближњега. „Не требају“, рече Господ, „здрави лекара, него болесни. Идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Мт. 9, 12–13).
Једном приликом, у суботу, ишао је Господ са својим светим ученицима и апостолима кроз поља засејана житом. Ученици огладнеше и почеше да кидају класје. Трљајући га рукама, чистили су зрна која су јели. Фарисеји, видевши то, рекоше Господу: „Ево, ученици Твоји чине што не приличи чинити у суботу“ (Мт. 12, 2). Господ, подсетивши на Давида и на свештенике – од којих је први, због околности, прекршио обредни закон, а други, по самој заповести Закона, крше суботњи закон – поново упућује фарисејима страшну опомену: „Кад бисте пак знали шта значи: милост хоћу, а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине“ (Мт. 12, 7).
Какво ситничаво, какво злонамерно осећање саблазни! Претвара се да се са педантном тачношћу држи форме закона, а гази његову суштину. Фарисеју мрачни и слепи! Чуј шта ти Господ говори: „Милост хоћу“. Кад увидиш недостатак ближњега, смилуј се над ближњим својим: он је уд твој! Немоћ коју данас видиш у њему, сутра може постати твоја немоћ. Саблажњаваш се једино зато што си горд и слеп! Ти испуњаваш нека спољашња правила закона и због тога се дивиш себи; презиреш и осуђујеш ближње у којима запажаш кршење неких ситница, а не примећујеш испуњење великих, скривених врлина које су Богу миле, а које су непознате твом надменом и суровом срцу. Ниси довољно гледао у себе; ниси видео себе: зато не признајеш себе за грешника. Зато се твоје срце није скрушило, није се испунило покајањем и смирењем; зато ниси разумео да, као и сви други људи, имаш потребу за Божијом милошћу, за спасењем.
Страшно је – не признати себе за грешника! Од онога, који себе не признаје за грешника, Исус се одриче: „Нисам дошао“, каже Он, „да позовем праведнике, него грешнике на покајање“. Какво је блаженство признати себе за грешника! Онај који призна себе за грешника добија приступ Исусу. Какво је блаженство угледати своје грехе! Какво је блаженство гледати у своје срце! Ко се загледа у своје срце, тај заборавља да на земљи има грешника осим њега самога. Ако и погледа понекад на ближње, сви му изгледају непорочни, прекрасни, као Анђели. Гледајући у себе, разматрајући своје грешне мрље, он се уверава да је за његово спасење једино средство – милост Божија, да је он слуга бескористан, не само по преступању, него и по недовољном испуњавању заповести Божијих, по испуњавању које је више налик изопачењу него испуњењу.
Пошто је њему самом потребна милост, он је обилно излива на ближње, има према њима – једино милост. „Кад бисте пак знали шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење, никада не бисте осуђивали невине. Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Мт. 12, 7; 9, 13).
Милостиви Спаситељ наш, Господ Исус Христос, који није одбацио покајане царинике и блуднице, није презрео ни фарисеје: Он је дошао да исцели човека од свих његових слабости, између осталих и од фарисејства, а та болест је нарочито тешко излечива, јер себе сматра и проглашава за здравље у процвату, одбацује лекара и лечење, сама хоће да лечи болести других, и то тако што хоће да извади једва приметну трунку из нежнога ока ударајући га тешким брвнима.
Један фарисеј је позвао Господа да заједно обедују. „И ушавши у дом фарисеја, седе“, приповеда Јеванђеље о милостивом Господу (Лк. 7, 36). Чини се да је фарисеј, иако је имао усрдност и извесну веру у односу на Господа, примајући Христа, оставио места и прорачуну, колики степен добродошлице треба да укаже Госту. Да није било тог прорачуна, заснованог на свести о сопственој праведности и достојанству, шта би спречило фарисеја да истрчи у сусрет Божанском Посетиоцу, да са трепетом падне к Његовим светим стопама, да простре под Његове ноге душу и срце? То није учињено; фарисеј је пропустио блажену прилику да почасти Спаситеља као Спаситеља.
Пропуштено је искористила једна жена из тога града, позната грешница. Она је похитала са судом мириснога мира у дом фарисеја, ушла у одају где је била трпеза, и почела да сузама кваси ноге Спаситељеве и да их отире својом косом, да целива Спаситељеве ноге и да их помазује миром. Слепи фарисеј не види врлину која се чини пред његовим очима, која разобличава хладноћу и мртвило његовог срца. Саблазан и осуда покрећу се у његовој души. Он помишља: „Да је он пророк, знао би ко је и каква је жена која Га се дотиче: јер је грешница“ (Лк. 7, 39).
Зашто умањујеш Бога, називајући Га само пророком? Зашто грешницом називаш ону која боље него ти поштује Бога? Побој се, умукни: присутан је Творац! Њему припада суд над Његовим створењима; Њему је исто опростити дуг од пет стотина и од педесет динара: Он је свемоћан и бесконачно богат. Фарисеј обично изоставља то из свога прорачуна! Видећи код ближњега пет стотина динара дуга, он не обраћа пажњу на својих педесет, чак их и не сматра дугом, док одлука Божијег Суда објављује да ни један ни други немају чиме да плате, да је обојици једнако потребан опроштај дуга. „А пошто нису имали да врате, опрости обојици“ (Лк. 7, 42).
Недостатак смирења, од кога потиче болест фарисејства, у највећој мери спречава духовно напредовање. Док они који су пали у тешке грехе, са пламеном ревношћу и скрушеног духа приносе покајање, заборављају цео свет, виде непрестано свој грех и оплакују га пред Богом – дотле поглед фарисеја постаје двојак. Његов грех, који му се чини незнатним, не привлачи сву његову пажњу. Он памти и зна нека своја добра дела и на њих полаже наду. Он види недостатке ближњих и упоређујући их са својима, сматра своје лаким и оправданим. Што више у његовим очима расте сопствена праведност, то се све више умањује благодатно оправдање, које се покајницима дарује бесплатно. Отуд слаби и ишчезава осећање покајања.
Са умањењем осећања покајања бива отежан пут духовног узрастања; са укидањем осећања покајања човек скреће са спасоносног пута на пут уображености и самообмане. Он постаје туђ светој љубави према Богу и ближњима. „Опраштају јој се многи греси“, рече Господ о блаженој грешници, „јер је велику љубав имала. А коме се мало опрашта, малу љубав има“ (Лк. 7, 47).
Онај ко је заражен болешћу фарисејства лишава се духовног напредовања. Претврдо је тло њиве његовог срца и нема на њему жетве: за духовно доношење плодова потребно је срце обрађено покајањем, омекшано, навлажено умилењем и сузама. Лишити се духовног напредовања – већ је суштинска штета! Али штета коју наноси фарисејство не ограничава се само на бесплодност душе: смртоносна зараза фарисејством у већини случајева има најпогубније последице.
Фарисејство не само што чини човекова добра дела бесплодним, него их усмерава ка томе да управо она нанесу зло његовој души и осуду пред Богом. Господ је то изложио у причи о царинику и фарисеју који су се заједно молили у храму Божијем (Лк. 18, 10–14). Фарисеј, сагледавајући себе, није налазио разлоге за покајање, за осећање срдачне скрушености; напротив, налазио је разлоге да буде задовољан собом, да се диви себи. Он је у себи видео пост и давање милостиње; али није видео оне пороке које је видео, или мислио да види, у другима о које се саблажњавао. Кажем „мислио да види“: јер саблазан има велике очи; она види и такве грехе у ближњем којих уопште нема, које је измислила фарисејска уобразиља, вођена лукавством. Фарисеј, у својој самообмани, приноси хвалу Богу за своје духовно стање.
Он скрива своје преузношење, и оно се скрива од њега, под маском благодарења Богу. При површном погледу на Закон, чинило му се да је он извршилац Закона, угодан Богу. Заборавио је да је заповест Господња, по речима Псалмопојца, „веома широка“ (Пс. 118, 96), да је пред Богом и „небо нечисто“ (Јов. 15, 15), да Богу нису по вољи жртве, чак ни свеспаљенице, ако их не прате скрушеност и смиреност духа (Пс. 50), да Закон Божији треба усадити у само срце ради задобијања истинске, блажене, духовне праведности.
Та праведност почиње да се појављује у човеку са осећањем сиромаштва духа (Пс. 39, 9; Мт. 5, 3). Славољубиви фарисеј мисли да благодари и прославља Бога: „Боже, хвала Ти“, говори он, „што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници“ (Лк. 18, 11). Он набраја јавне грехе, који свима могу бити видљиви; али о душевним страстима: гордости, лукавству, мржњи, зависти, лицемерју, не каже ни речи. А управо оне и чине фарисеја! Управо оне помрачују и умртвљују душу, чинећи је неспособном за покајање! Управо оне уништавају љубав према ближњем и рађају саблазан испуњену хладноћом, гордошћу и мржњом! Славољубиви фарисеј мисли да благодари Богу за своја добра дела, али Бог се од њега одвраћа; Бог изриче над њим страшну пресуду: „Сваки који себе узвисује, понизиће се“ (Лк. 18, 14).
Када се фарисејство увећа и сазри, када овлада душом, тада су његови плодови – ужасни. Нема безакоња пред којим би оно задрхтало, на које се не би усудило. Фарисеји су се усудили да похуле на Светога Духа. Фарисеји су се усудили да назову Сина Божијега ђавоиманим. Фарисеји су себи дозволили да тврде како је оваплоћени Бог, Спаситељ који је дошао на земљу, опасан по друштвено благостање, по грађански поредак Јудејаца. И због чега су све те заплетене измишљотине? Због тога да, под изговором спољашње правичности, под маском заштите народа, закона и религије, засите крвљу своју незаситу злобу, да принесу крв на жртву зависти и славољубљу, да изврше богоубиство.
Фарисејство је страшан отров; фарисејство је ужасна духовна болест.
Потрудићемо се да нацртамо лик фарисеја, позајмљујући описе из Јеванђеља, да би сваки, који погледа у тај страшни, чудовишни лик, могао пажљиво да се чува, по завештању Господњем, „квасца фарисејскога“ (Мт. 16, 6): начина мишљења, правила и унутрашњег настројења фарисеја.
Фарисеј се задовољава извршавањем спољашњих религијских обреда и чињењем неких видљивих добрих дела, која нису страна ни незнабошцима; ропски служи страстима, при чему се труди да их стално прикрива, мада многе од њих у значајној мери и не види у себи и не разуме, а оне у њему стварају потпуно слепило у односу према Богу и целокупном божанском учењу.
Покајање дарује познање и виђење у себи деловања духовних страсти, али фарисеју је осећање покајања недоступно. Како да се скруши, омекша и смири срце које је задовољно собом? Неспособан за покајање, он је неспособан да види светлост Божијих заповести, које просвећују очи ума. Иако се он бави читањем Писма, иако у њему види те заповести, у свом помрачењу он се на њима не задржава: оне му измичу из видокруга, а он их замењује својим умовањима, бесмисленим и наказним. Заиста, шта може бити чудније и бесмисленије од фарисејских умовања, поменутих у Јеванђељу!
„Ако се ко куне храмом“, тврдили су фарисеји, „то није ништа; а ако се куне златом храмовним, крив је“ (Мт. 23, 16). Фарисеј оставља испуњавање заповести Божијих, дакле саму суштину Закона, и стреми ка префињеном испуњавању спољашњих ситница, чак и по цену очигледног нарушавања самих заповести. Свете Божије заповести, у којима је живот вечни, фарисеји су оставили без икакве пажње, потпуно заборавили! „Дајете десетак“, говорио им је Господ, „од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и веру… Вође слепе, који цедите комарца, а камилу прождирете“ (Мт. 23, 23–24).
Најскривенија од свих душевних страсти јесте славољубље. Та страст се више од свих других прикрива пред људским срцем, доносећи му насладу која се често доживљава као утеха савести, па чак и као божанска утеха. Управо је славољубљем заквашен фарисеј. Он све чини ради људске похвале; он воли да и његова милостиња, и његов пост, и његова молитва имају сведоке. Он не може да буде ученик Господа Исуса, који заповеда својим следбеницима да презиру људску славу, да иду путем понижења, лишавања и страдања. Крст Исусов је за фарисеја саблазан. Њему је потребан Месија налик Александру Македонском или Наполеону I, са громогласном славом освајача, са трофејима и пленом!
Мисао о небеској, духовној слави, о вечној слави Божијој, о самој вечности, недоступна је његовој души која пузи по земљи, у земаљском праху и трулежи. Фарисеј је среброљубац. Његово срце је тамо где је његово благо. Тамо је његова вера, тамо су његова осећања, тамо је нада, тамо је љубав! Само уснама, крајем језика, он исповеда Бога, а срцем Га се одриче. Он никада не осећа Божије присуство, не види Божији промисао, не зна искуствено шта значи страх Божији.
За његово срце нема Бога, па нема ни ближњих. Он је сав земаљски, сав плотски, сав под влашћу душевних страсти; оне га покрећу, оне њиме управљају, оне га вуку ка сваком безакоњу; он живи и дела једино ради самољубља. У његовој души подигнут је идол „ја“. Идолу се непрестано кади тамјаном, непрестано се приносе жртве. Како у тој души могу да се сједине служење Свесветом Богу са служењем гнусном идолу? Та душа је у страшној пустоши, у страшној тами, у страшном мртвилу. То је мрачна пећина, у којој су настањене једино дивље звери, или још горе, разбојници. То је гроб, споља украшен за чулне људске очи које се тако лако варају, а изнутра испуњен мртвим костима, смрадом, црвима, и свиме нечистим и богомрским.
Фарисеј, будући туђ Богу, има потребу да се пред људима показује као слуга Божији; испуњен сваким безакоњем, он има потребу да се пред људима показује као испуњен врлинама; настојећи да задовољи своје страсти, има потребу да његови поступци имају изглед спољашње честитости. Фарисеју је неопходна маска. Пошто нимало не жели да заиста буде побожан и врлински, него да се међу људима само сматра таквим, фарисеј се облачи у лицемерје. Све је у њему измишљотина, све је фикција!
Дела, речи, сав његов живот – све је то непрестана лаж. Његово срце, као мрачни пакао, препуно је свих страсти, свих порока, непрекидног мучења. И управо то паклено срце дише на ближњега нечовечним, убилачким осећањем саблазни и осуде. Фарисеј, који се увек стара да изгледа праведан пред људима, а у души је чедо сатане – узима из Божијег Закона неке цртице, украшава се њима, али све то да неискусно око не би препознало у њему непријатеља Божијег и, поверивши му се као пријатељу Божијем, постало његова жртва.
Фарисеј не осуђује у ближњима зло, ни порок, ни нарушавање Закона. Не! Како би могао да осуђује зло, кад је управо он његов пријатељ и повереник? Његове стреле усмерене су на врлину. Али, да би ударци били прецизнији, он клевеће врлину, приписује јој зло, саблажњава се тим злом и, остављајући утисак да погађа то зло, он у ствари убија њему мрског слугу Христовог. Фарисеју! Ти водиш на погубљење невинога и то због злочина који си сам за њега измислио? Теби припада погубљење, баш као и злочин! Зар те чини радосним то што ученик Христов, подражавајући Христу, без речи испија чашу страдања коју си му ти припремио? Несрећниче! Уплаши се управо тог ћутања, великодушног и тајанственог. Као што сада, Исуса ради, ћути следбеник Исусов, тако ће на страшном, свеопштем Суду Исус проговорити за њега, разобличити безаконика, кога људи нису препознали, и послати га у вечну муку.
Фарисеји су измислили злочине за самога Богочовека; они су Му припремили погубљење; они су купили Његову крв; они су се претварали да Га нису разумели. Највећи злочин на земљи починили су фарисеји. Они су увек били одани, и до данас су одани, своме пакленом призвању. Они су главни непријатељи и гонитељи истинске, хришћанске врлине и побожности. Они се не заустављају ни пред каквим средством, ни пред каквим злочином. Против њих грми одлука Господња: „Змије, породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао? Зато, ево, ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге шибати по синагогама својим и гонити од града до града; Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће све ово доћи на род овај.“ (Мт. 23, 33–36).
Речи Господње су се испуниле и до данас се испуњавају: они који су заражени квасцем фарисејским и данас су у непомирљивом непријатељству са истинским ученицима Исусовим; гоне их, час отворено, час прикривајући се иза клевете и саблазни; похлепно и неуморно траже њихову крв.
„Господе Исусе Христе, помози слугама Твојим! Даруј им да Те познају и да Те следе – Тебе, Који си као овца на заклање био вођен и као јагње био нем пред оним који га стриже (Ис. 53, 7). Даруј им да чистим оком ума гледају Тебе и да се, страдајући у блаженом ћутању, као пред Твојим очима, обогаћују благодатним даровима, да осећају у себи миротворно струјање Светога Духа, који јавља слуги Твоме да може бити Твој једино ако се причешћује чашом страдања коју си Ти изабрао као удео свога земаљског боравка и боравка Теби блиских.“
Преузето из „Аскетских огледа“ – текст „Фарисеј 1. део“
Превод: Уредништво Предање.рс
