Човек је навикао да свесно или несвесно тражи разлоге у природи и друштву за одређене појаве, догађаје и реакције. Рекао бих, нарочито за оне тужне, човек тражи разлог настајања и кривицу у прошлости, у духовном, у трансцедентном. Човек одувек има потребу за духовним, за оним што долази „с више”. Питање историјског контекста, као и поднебља и духовног стања свакога од нас, може говорити о ближем или даљем поимању Божанског деловања, тј. свести о Његовом деловању. Но, неупитно јесте људско трагање за смислом, за почетком, за оним што долази након овоземаљског живота, за творцем итд. Свако од нас, колико год својом слободом прихватао или не прихватао истину Божју, једну једину која јесте истина, јер истина је једна и нема их више, због чега се и тешко прихвата, налази се у својеврсној потрази за набројаним и себи својственим питањима, жудњама и трагањима, за узроцима последица у свом животу. Баш ту, у нашим мислима, морамо бити јако пажљиви, да не отшкринемо врата која нас могу суновратити до великих дубина, јер нам је често потребна помоћ, како за делање, тако и разумевање, јер је човек, као што смо говорили много пута, најпре биће заједнице.
Тако, још од првородног греха, долазимо у ситуацију да се човек правда и тражи изговор за погрешан поступак (1 Мој 3,12). Овај свет почива управо на палом човеку, те када то схватимо и прихватимо као чињенично стање, можемо се надвити над даљу мисао о стању у којем се налазимо. Човек често може доћи у осећање бесмисла, равнодушности и опште мисли о беспомоћности. Но, понављам, имајући на уму да овај свет није Рај, и да је далеко од њега, можемо смоћи снаге, да уз Божју помоћ даље деламо и доприносимо колико је то у нашој моћи, како бисмо достигли једини виши смисао који је потпуно неупитан, а то је вечна заједница са јединим Богом.
Ипак, има неких ствари, које себи овоземаљском логиком често не можемо да објаснимо, а које се најчешће односе на болести, упокојења и уопште несреће које се дешавају. Покушавајући да меримо земаљским мерама, често не можемо да завршимо рачуницу, али постоји још један фактор, који бих волео да узмемо у обзир. Реч је о Божјем допуштењу. Најједноставнијим речима можемо рећи „Бог зна због чега је то добро.” Верујући људи ће све лако прихватити својом вером, својим спознајним органом који види боље од очију, срцем. То значи да за све постоји право време и место, а како ми живимо сада, те немамо увида у потпуно време које види једино Господ, који га је као и нас створио, те који је једини изван њега, нико осим Њега (Бога), не може знати шта је и у ком тренутку боље за нас или опште спасење. Не кажемо да је лако, али градити и јачати веру у Божју вољу, значи бити корак ближе смислу. Каже Господ у Светом Јеванђељу, у причи о исцељењу слепорођеног (Јн 9,1-38) која је иначе препуна блага у тумачењу, између осталог када га питају ученици „ко сагреши, овај или родетељи његови, те се роди слеп?” (Јн 9,2) Господ одговара „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.” (Јн 9,3). Овде наилазимо на конкретан пример Божјег допуштења, како бисмо дошли до ширег примера, до шире поруке, која је на спасење многих. Још конкретнији пример налазимо само мало даље у Јеванђељу по Јовану и причи о васкрсењу Лазара. Када Господ прима вест да је Лазар болестан реагује говорећи „Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се Син Божји прослави кроз њу” (Јн 11,4). У овом веома дирљивом одељку се сусрећемо са чињеницом, уколико нисмо раније знали, да је Господ волео Лараза и видимо да плаче пред његовим гробом. Он који зна све, пред којим је смрт немоћна и ништавна, он који је чекао да не буде ту у тренутку Лазареве смрти да људи не би мислили да је превара, иако намерава да га васкрсне, плаче пред гробом. Ово је тренутак над којим се додатно треба замислити – колико Господ воли људе и колико нам је Он увек ту, спреман да помогне и када мислимо да је крај. Но, он васкрсава Лазара једним позивом.
Када говоримо о Божјем допуштењу, не можемо да се не сетимо и исцељења бесомучних и тога да је потребна Божја дозвола чак и да би демони ушли у свиње (Лк 8,32), јер и они, највећи противници Божји, немоћни су пред Њим и тога су свесни. Такође, у ноћи када је Јуда издао Христа и када га хватају, Петар узима нож, удара слугу првосвештеника и одсеца му уво, на шта га Господ опомиње да „сви који се маше за нож, од ножа ће погинути; или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт 26,52-54).
Много је примера о Божјем допуштењу у Светом Писму, али много је примера и у нашим животима. Често нам се не допада шта се догађа, па касније схватимо да можда и није било тако лоше како се чинило у први мах. Постоји устаљена констатација, помирљива, која каже „Божја воља”. Слава Богу и јесте!
Ипак, још једном, треба подвући и ово. Наши животи нису предодређени, главни сценаристи смо управо ми сами. Говорећи о Божјем допуштењу, јасније нам је да постоје околности на које не можемо да утичемо, али и самим тим свест да одређене последице нису изазване овим или оним, те узрочно-последично да није могуће предвидети след догађаја у будућности на основу нечега конкретног што нам се овде и сада дешава. Оградио бих се само у смислу феномена људске природе и психе, те да, наравно, постоје обрасци понашања људи који се могу регистровати, али изузев тога, било каква друга судбинска предвиђања нису у оптицају. Човек је створен као слободно биће. Човек је биће које има могућност да се сједини са Богом, а исто тако има могућност и да уништи себе. Таква бескомпромисна слобода дата је човеку, те она са собом не може вући предодређености. Највише зависи од нас самих. Да је Бог желео да услови човека то би урадио још у Рају. Бог из најчистије и највеће љубави даје слободу човеку. Та слобода, наша слобода, води нас кроз овај живот ка вечном. Похађамо процес сазревања и раста у меру висине Христове. (Еф 4,13).
Остаје нам, као и увек, да приносимо бескрајну благодарност за све дарове, почевши од рођења. Свакоме је дато по мери, па на крају нисмо сви ни рођени у истим условима и подручјима. Потребно је да се ослонимо на Божје допуштење, које увек са собом носи бескрајну љубав, помоћ и заштиту.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.