Да ли и ти имаш утисак да често чиниш ствари које не желиш? Да (по)грешни поступци толико често испливају из тебе, иако их не желиш чинити?
И онда ти није јасно зашто си урадио нешто што је скроз супротно ономе што ти у ствари желиш да чиниш?
Не брини. Ниси сам у томе. И ја имам исто искушење. Имамо га сви. Имао га је и свети апостол Павле. Чуј шта он каже о томе:
“Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку. Али видим други закон у телу моме који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у телу мом. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?” (Посланица Римљанима 7, 19-24).
Као и апостол Павле, тако и ми често приметимо тај “закон греха” у нама, склоност да повредимо себе и друге погрешним поступцима и тиме се удаљимо он наше суштине, од лика Божијег у нама. И као и апостол Павле, наслућујемо да “то не чиним ја, него грех који живи у мени” – постоји део мене којим нисам овладао и који ме поробљава.
У том безнађу борбе са самим собом, трчању ка небу по облацима па потом падању у најцрње блато, понекад се уморимо и посустанемо. И изгубимо.
Не знамо више како то да променимо и шта још да урадимо да бисмо коначно ми били оно ко јесмо… живели у складу са том добротом коју интуитивно наслућујемо у нашој души.
И онда тако уморени и без наде покушамо да нађемо одмор и утеху на још погрешнији начин: преједање, алкохол, коцка, зависност од друштвених мрежа, купохоличарство, мењање партнера који нас у низу повређују, порнографија, повређивање наших вољених…
Тражимо себе на погрешним местима, као у магли се сударамо са сопственом сенком.
Има ли наде и спаса за нас или смо осуђени на то да до краја живота лутамо? Свакако да има!
Има нешто позитивно у томе што у лошим стварима не можемо пронаћи нашу суштину… Да, позитивно! Зар није очигледно? Ако у лошим и погрешним поступцима и начину функционисања не проналазиш себе, онда то значи да ТО НИЈЕ ТВОЈА СУШТИНА! Ако чиниш погрешно и патиш у томе, то значи да то погрешно није твоја суштина. То ниси ти.
Наша суштина је доброта, јер смо створени по лику апсолутне Доброте (Бога). Зато и патимо у свему томе – јер смо се удаљили од Доброте.
Што више бежимо од себе и доброте у нама, све смо даљи себи и другима.
А где онда могу пронађи себе? У коме? Како уопште почети са тим трагањем за собом? Види како је исти онај апостол Павле пронашао себе:
“Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а телом закону греха… Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти.” (Посланица Римљанима 7,25-8,2)
У Исусу Христу. У њему се открива Бог и кроз њега спознајемо вредност коју нам је он дао. Та клица доброте и лепоте за којом осећаш неутољиву глад у души, то је семе Христа у теби. Христом можеш утолити ту глад душе, њиме испунити празнину коју осећаш у грудима.
Да, није лако и нема пар дугмића које када притиснеш “откријеш Христа” у себи. Не. То је пут вере и поверења на коме са сваким кораком према њему осећаш да све више долазиш себи.
То траје и на путу има доста бара и блата, али ако искрено одлучиш да желиш да корачаш тим путем, када и паднеш опет у бару греха (а веруј ми, падаћеш и даље), у њој мутној молитвом тражи да видиш бистри лик Христов. И видећеш га. Ту је. И у твојој мутној бари је са тобом у срцу. Само га потражи молитвом. Бистрина његовог лика ће разбистрити помућеност твојих мисли и осећања и устаћеш.
Временом, све више ћеш схватати да ти уствари уопште не ходаш сам. Да је све време он ту са тобом. Да није тек тамо негде далеко на небу, него у теби. Само су почеле да ти се отварају духовне очи да га видиш. И све више ћеш га желети у свом срцу. И све мање ће ти се свиђати грех.
Дођи на Литургију да полако откриваш Христа, примајући њега у своје срце. Ту почиње пут ка себи… кроз долазак Њему.
Др Данило Михајловић – На путу ка себи
Facebook
LinkedIn
Email
