-Свети Никифор Лепрозни и Свети Евменије Саридакис-
Град Атина има благослов да су у њему током 20. века боравили неки од највећих светитеља нашег доба. Двојица од њих, свети Никифор Лепрозни и свети Евменије, били су неко време настањени у инфективној болници Света Варвара, будући оболели од лепре.
Обојица су били родом са острва Крит. Николај Дзанакакис, како је светом Никифору било име, рођен је 1890. године. Као мали је остао без оба родитеља па је бригу о њему преузео деда који га је, кад је напунио 13 година, послао да учи берберски занат. Убрзо потом су му се на телу појавили први знаци лепре. У то време је владао велики страх од ове болести као и мноштво предрасуда. Сматрало се да је веома заразна, па су оболеле потпуно изоловали из друштва. На Криту конкретно су одвођени на острво Спиналонга где су одвојени од својих најближих дословно чекали смрт. Повратка није било.
Да би избегао такву судбину, млади Николај бежи у Александрију где наставља да се бави берберским занатом. Али како је болест узимала маха, па су њени знаци постали видљиви на његовом лицу и рукама, један свештеник му је препоручио да оде у карантин за лепрозне на острву Хиос који је основао о. Антим Вајанос (који је доцније исто проглашен за светитеља). Ту млади Николај наставља да пропада телесно, али уз о. Антима почиње да расте духовно, достижући неслућене висине. Монаши се добивши име Никифор, што значи победоносац. Послушање му је било да поје и чита на богослужењима, а када је због болести изгубио вид, он је то чинио напамет. Практиковао је умносрдачну молитву, односно стално је понављао речи: Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног.
Свети Евменије, на крштењу назван Константин, био је осмо и најмлађе дете сиромашне породице Саридакис. Рођен је 1931. године. Веома рано је остао без оца. Касније је дошла и немачка окупација која је додатно погоршала ионако лоше материјално стање његове породице. Мали Константин је живео тешко и оскудно. Од малена је морао да ради тако да није имао могућности за школовање, али је упркос томе успео сам да се описмени. Свој монашки призив је препознао веома рано. Имао је само 13 година када је својима одлучно саопштио да ће отићи у манастир. То је касније и учинио, и након периода искушеништва замонашио се добивши име Софроније.
С 23 године одлази у војску, пошто је тада у Грчкој служење војног рока било обавезно за све, па и за монахе. У том периоду се разбољева и дуго времена проводи у болници, а кад му је коначно дијагностикована лепра, 1957. године је пребачен у Атину, у Инфективну болницу Света Варвара где се већ деценију уназад та болест успешно лечила. И млади монах Софроније је у потпуности излечен, без икаквог трага од опаке болести која га је снашла. Међутим, потрешен због људске патње с којом се у овој болници сусрео, одлучује да остане ту, при болничкој капели Светих Бесребреника Козме и Дамјана, и да се посвети служењу болеснима.
Недуго потом је карантин на Хиосу затворен пошто је за лепру пронађена успешна терапија. Монаха Никифора су међутим, због веома тешког телесног стања, пребацили у болницу Света Варвара у Атини. Препоручили су га на старање монаху Софронију и тако се спајају животни путеви ових двеју духовних громада. Млади Софроније се веома обрадовао овом новом послушању јер је сматрао да му је потребан добар духовник, пошто због војне службе и болести није провео доста времена у манастиру и није се прекалио као монах. Духовног оца је сада нашао у монаху Никифору којег је с љубављу служио до његовог упокојења 1964. године.
Преподобни Никифор је сахрањен на болничком гробљу. Када је касније гроб отворен, пронађене су његове нетљене миомирисне мошти. Монах Софроније је пак рукоположен у свештеника добивши тада име Евменије, што би значило благонаклон. Остао је да служи при болничкој капели све док се није толико разболео да је морао бити пребачен у болницу Евангелизмос, где се упокојио 1999. године. Обојица су и званично уврштена у ред светитеља, монах Никифор 2012. године, а отац Евменије 2022. године.
Њихов боравак у Инфективној болници Света Варвара довео је до великог духовног преображаја међу становницима Атине, а и шире. Обојица су били надалеко чувени по својој духовној снази и крепости, али и по благости и љубави с којом су се обраћали сваком човеку. То је привлачило реке људи који су долазили у болничку капелу, тражећи утеху и укрепљење од ова два скромна монаха који су се у потпуности уподобили Христу. Напоменимо само да се код о. Евменија исповедао и велики светитељ нашег доба, његов савременик старац Порфирије. Лично је свима указивао на духовно благо похрањено у болници Света Варвара.
Безбројна су сведочанства о животу, христоликој љубави и нарави ових светитеља, о чудима која су њиховом молитвом бивала, како за живота, тако и по преласку у Царство небеско. Међутим, оно што је посебно интересантно, а и свима духовно корисно, јесте њихов однос према болести.
Лепра, или губа, јесте хронична инфективна болест коју изазивају бактерије, а позната је још од Античког доба. Нерви оболелог одумиру, он губи осећај за топло и хладно и за бол, па се често повређује не осећајући потребу за лечењем, што даље доводи до озбиљних инфекција. Код оболелог може доћи до оштећења респираторног тракта, коже, очију, али и згрушавања крви. Данас се ово обољење лечи антибиотицима, али је до половине 20. века доводило, просто речено, до распадања тела. Због свега тога су оболели од лепре, поред физичке патње, трпели и душевну бол због грубог одбацивања и изоловања из друштва.
Том болешћу се још као младић заразио преподобни Никифор. Никада није роптао због тога, ни кад су се појавили први знаци лепре на његовом телу, ни када је ослепео, када му је тело сасвим ослабило, када је био прикован за постељу. Чак је и на фотографијама забележеним пред крај његовог живота свети Никифор увек насмејан. Оно на шта од самог почетка није пристајао јесте друштвена стигма и изолација. Одлазио је из места у место, кријући своје здравствено стање, док се није сместио на Хиос. Био је то карантин, али је он ту живео као монах, посвећен служби Богу и у заједници са другим монасима и болесницима. А у Атини је већ непрестано био окружен људима који су били здрави телесно, али слаби духовно, те су долазили да их он својом љубављу и благошћу оснажи.
Болест је крст који сваком од нас може да припадне и није нимало лако носити се са њим, ни телесно, а ни духовно. Због тога је сваком болесном човеку потребна помоћ здравог, и у смислу физичке неге, али и обичне, топле људске подршке. Последње што је било ком болеснику потребно јесте осуда и одбацивање, као да је он сам крив што се разболео. Истина, неко може имати део одговорности за стање у ком се нашао, уколико је својим рђавим навикама изазвао здравствене проблеме, али ни тада му осуђивање неће помоћи. Напротив, учиниће његову муку још тежом, а њега удаљити од покајања. Свети Никифор није ничим изазвао своју болест, нити се жалио због ње и због мука које му је узроковала, али није пристајао на отуђење. Тражио је загрљај ближњег да му олакша патњу и несебично је грлио све друге који су долазили у његову скромну болничку собу по реч утехе.
И свети Евменије је као младић био заражен лепром, али је тада терапија већ била пронађена и неко време успешно спровођена, тако да је ова болест за њега била само животна епизода, без видљивих телесних последица. Он сам је говорио да се силно се обрадовао кад му је дијагностикована лепра. Од радости је толико поскочио да је спао с кревета. Сматрао је да ће кроз болест имати веће учешће у Христовим страдањима, а то значи да ће имати и већи удео у васкрсењу. Велики крст води ка великом васкрсењу, говорио је.
Међутим, иако се обрадовао својој болести и страдању које је за њега Бог допустио, свети Евменије није ни једног тренутка презрео лекаре и одбио медицинску интервенцију. Напротив, веома успешно је излечен, а лекарску помоћ није одбијао ни пред крај живота када су га опхрвале многе болести и тешка стања. Имао је дијабетес, оболели су му бубрези и ослабио му је вид. Свако своје стање је с радошћу носио и ниједна лична мука није могла отерати осмех с његовог лица. На свему је био благодаран, и на болести, али и на могућности излечења.
Свети старац Емилијан Симонопетритски је говорио да је одбијање лекара и лекова израз гордости и крајњег егоизма. Неким тварима је сам Господ усадио лековита дејства, управо да бисмо их ми са смирењем узимали и прихватали вољу Божју, уколико је она да будемо излечени. С друге стране, знамо да су лекари веома поштовани у Цркви и многе славимо као светитеље. Према томе, одбијање лекарске помоћи је само гордо супротстављање Божјој вољи и одбацивање његових дарова која нам се пружају кроз људе и твар.
На примерима, пак, светог Никифора и светог Евменија, можемо видети како се крст болести носи – са смирењем и радошћу, али и са вером и надом у излечење које ће било преко лекара, било преко молитава Богу и заступништво светитеља, доћи до нас. Кроз страдање у болести човек се поистовећује са Христом који је страдао да бисмо се ми спасили и са Њим васкрсли. Али не треба сметнути са ума ни да се онај који помаже болесноме исто тако поистовећује са Христом који је многе људе исцелио, а у бањи Витезди излечио оног „који није имао човека да га спусти у воду“ (Јеванђеље по Јовану, 5, 1-16). Свако од нас је или на месту тог одузетог, или на месту човека који треба руку да му пружи, и сви смо позвани да се уподобимо Христу према месту које нам је дато.
Драгица Тадић Папаниколау је теолог из Ваљева. Већ две деценије живи и ради у Атини где је тренутно докторанд на Теолошком факултету Атинског универзитета.