Причешће које примамо није ништа друго до опроштај грехова свима нама али на тај начин, што задобијамо заједницу са Господом и што задобијамо заједницу једни са другима јер само свезани са Господом у Сили Духа Светога. На тај начим ми задобијамо спасење и ми се ослобађамо од греха, патње и смрти.
У Јеванђељској причи о немилосрдном слуги, Мт 18: 21-35, садржано је више од пола нашега спасења у само једном нашем настојању, које нам Господ овде заповеда, а то је да опраштамо другима. Ко што смо чули, прича је сасвим јасна: сви ми много више дугујемо Господу него што се неко, о нас саме, огрешио. И као што кажу Свети оци, већи је човек који види и позна своје грехе, него онај, који чак и анђеоске језике зна.
Међутим чињеница је да се сви ми, на ову наизглед најлакшу заповест, највише оглушујемо, а то може бити наша највећа препрека на нашем путу за спасење. Одабирамо да будемо судије свима и свакоме, да свакога меримо, да свакога сечемо, да гледамо трн у оку брата, а да брвно у оку своме не видимо. Узимамо Божји суд у наше руке, и то је у нашим животима апсолутно свакодневна појава коју чак и не видимо колико је заправо нама тешка и колико за нас погубна. Трудимо се, боримо се на неким другим плановима да учинимо неко велико дело, а спотичемо се на овом, наизглед малом. То уопште није толико мало, управо то је сама срж наше вере, да опраштамо једни другима, да не судимо једни другима.
Ако тако будемо радили, многи греси ће нам се опростити. Јер друкчије и не можемо пошто нисмо ми, ни довољно праведни, ни довољно јаки, ни довољно способни да победимо грех који живи у нама, да победимо наше страсти, наше падове, да победимо наша зла настројења. Нити нас уопште наша праведност чини блиским Богу. Нас чини блиским Богу само милост Божија и Његова љубав према нама и наше уздање у љубави према њему али и само дело наше љубави према ближњима. Зато драга браћо и сестре да ту једну светлу врлину усвојимо: да не осуђујемо друге и да не гледамо за другима, да много не оговарамо друге.Велику штету чини то клеветање и оговарање телу Цркве. То заиста уништава и разара нашу Цркву, исто као и злопамћење. Каже Свети Максим Исповедник један од великих Светих отаца, да човек може да падне у тешке грехове, гнев, блуд и тако даље, али он, након учињеног дела одмах схвата свој грех, каје се, покушава да се исправи и да задобије милост од Господа. Међутим, човек који гаји у свом срцу злопамћење према некоме, тај у овоме животу, а и у оном другом животу, прави препреку између себе и свог брата и на тај начин раздваја себе од стада спасених. Зато кажу да је злопамћење једно од највећих грехова.
Схватимо и прихватимо то! Немој да мислимо да смо много праведни, да смо много свети, да имамо права да судимо другима; када би нам Господ отворио очи и показао нам колико смо у суштини мали, колико смо ништавни, колико у ствари живимо од његове милости, требало би да нас буде срамота. Зато трудимо се да схватимо да смо нико и ништа, да нам само Божија милост може помоћи и, ако то научимо, много смо урадили. Више смо тиме учинили него да смо 40 дана постили и молили се непрестано. Више ћемо учинити ако престанемо да осуђујемо друге и ако научимо да праштамо другима. Некада је заиста тешко опростити, то сви знамо.Али ако желимо да будемо Божије слуге, морамо да знамо то да у Царству Божијем, неко ко нам је можда данас непријатељ, сура ће нам бити брат од којег ће нам зависити спасење, наш вечни пријатељ у Царству Небеском. Зато, гледајући са надом на Васкрсење и Живот Вечни и на Господа Исуса Христа, скупимо довољно снаге и храбрости да опростимо једни другима, јер ван тога нема спасења. Зато ова Света Литургија на којој се окупљамо и Причешће које примамо није ништа друго до опроштај грехова свима нама али на тај начин, што задобијамо заједницу са Господом и што задобијамо заједницу једни са другима јер само свезани са Господом у Сили Духа Светога. На тај начим ми задобијамо спасење и ми се ослобађамо од греха, патње и смрти.