1. Покајање брише гријехе након крштења
Духовни учитељ: О моје чедо, ми смо наново рођени светим крштењем, наоружани смо даровима Духа Светога кроз миропомазање и божанском благодаћу светога мира. Освећени смо причешћивањем Тијелом и Крвљу Христовом, и били бисмо савршени светитељи да смо остали такви, без гријеха. Међутим, пошто смо самостални, односно обдарени слободном вољом, у једну руку правимо лоше изборе а у другу руку не желимо да се покоримо ђаволу који нас искушава; свијет, тијело и многе друге ствари нас обмањују и ми падамо у гријех, велики и мали, дјелима, ријечима и нашим мислима, и немогуће је да се поново крстимо како бисмо опрали наше гријехе.
Пошто је Христос једном распет, сахрањен и васкрсао, из тог разлога се свето крштење врши само једном, и ко год се изнова крсти поново разапиње Христа и хули против дарова. Размислите о овом у тјелесном смислу. Ко год се разболи, не рађа се изнова како би се излијечио, већ се лијечи на други начин и користи лијекове за изљечење. Из тог разлога нам је Бог, који воли човјечанство и који зна како су нестабилна људска бића, обезбиједио нас са другим лијеком за наше гријехе, тајном покајања, кроз коју грешници који се покају могу опрати своје гријехе. Као што св. Григорије Ниски каже: „Једна суза је једнака купању, а један покајни уздах враћа благодат која се раније изгубила.“
2. Покајање је древна и божанска институција
Тајна покајања изгледа да је створена од Бога још у Закону и од давнина, али не само за Јевреје, већ и за незнабошце, како би посрамили Јевреје који се нису покајали. Незнабошци из Ниневије згријешише и Бог им посла пророка Јону који им је проповиједао да ће бити изгубљени. Они одмах почеше постити, обукоше костријет, стављаше пепео на своје главе и бијаху у жалости, и Бог им опрости, не зато што су чинили све ово већ зато што су се покајали и напустили свој грешни начин живота. Као што Свето Писмо каже: „ И Бог виде дела њихова, где се вратише са злог пута свог; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини“ (Јона 3:10). Видите, њима је опроштено зато што су се покајали, и зато што су чинили дјела која прате истинско покајање, односно пост, горки плач, уздаси и призивање Бога свим својим срцем.
3. Шта је тачно покајање
Покајање се састоји из промјене свијести од онога што је зло у оно што је добро, и промјене дјела страсти у дјела исцјељења. Дакле, као што похота, хедонизам, прождрљивост, немаран и изгубљен живот стварају најстраственија стања у души која воде до чињења непримјерених дјела, тако туга, уздржавање, бол и духовни напори његују у души неподложност и воде је од страственог начина живота ка острашћеном смирењу. Дефиниција покајања је сљедећа: „Покајање је повратак из онога што је неприродно у оно што је природно, повратак од ђавола ка Богу.“ Христос је дошао грешницима, да их врати ономе што је добро. Као што Он сам у Јеванђељу каже: „Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мат. 9:13), и на другом мјесту: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“ (Лук. 15:10).
4. Спасоносна моћ покајања
Тајна покајања има велику моћ. Од када смо пали из врлине и светости у гријех, можемо се вратити у наше претходно стање кроз покајање и уздржавање од гријеха, и постати оно што смо раније били. Када је Пилат погубио Галилејце, Христос се обратио онима који су били тамо присутни: „Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“ (Лук. 13:2-3). Слично је говорио и за оних осамнаест на које је пала кула у Силоаму и убила их: „Мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“ (Лук. 13:4-5). Такође, парабола о неродној смокви се метафорички односи на покајање (Лук. 13:6-9). Зато се у Дјелима апостолским каже: „Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Ђела 11:18). Он је с правом рекао сљедеће за оне који се покају: „Данас си се зарекао Господу да ће ти бити Бог и да ћеш ићи путевима Његовим и држати уредбе Његове, и заповести Његове и законе Његове, и да ћеш слушати глас Његов. А Господ се теби данас зарекао да ћеш му бити народ особит, као што ти је говорио, да би држао све заповести Његове“ (5 Мој. 26:17-18). Такође овдје вриједи подсјетити сљедећу изреку св. Августина: „Бог је створио човјека без човјека, али он не спасава човјека без човјека, већ зато што човјек то жели и Бог то жели.“
5. Примјери из Старог Завјета
Два су велика гријеха која је починио Давид, блуд и убиство; међутим, кроз плач и искрено покајање добио је опроштај и повратио своје пророчке дарове. Слично томе, цар Манасија не само да је убио многе пророке и посијекао Исаију на пола, већ се окренуо идолопоклонству разгњевивши Бога и би одведен у заточеништво у Вавилон; међутим, горко плакавши због свега овога не само да му је било опроштено, већ је повратио и своје царство. Слично се десило и сину Манасијином. Његов други син Амон, међутим, зато што је починио гријехе и што је био презрив према Богу, је рекао: „Мој отац је прекршио закон и гријешио је као млад, али касније се покајао и повратио своје царство, и због тога му је Бог дозволио биједну смрт зато што је таква безбожност била неподношљива.“ Хајде да размислимо, шта бисмо још могли претрпјети ако бисмо гријешили са сличним изговорима.
6. Покајање, чин Божије милости
Ко год гријеши, дужан је да препозна гријех и да се покаје јер је то исправно, како би брзо нашао своје исцјељење. Бог је милостив и не жели ништа друго осим промјене наше погрешне одлуке; и онда је покајање добро, зато што не дозвољава гријеху да се укоријени, и мало помало постане навика која може довести до пропасти грешника. Бог нам налаже: „Брзо се вратите к Мени и брзо ћете добити исцјељење. Ваши су гријеси, Моја су исцјељења. Ваша су зла, Моји су лијекови. Једино од вас тражим покајање, и одмах ћу исцијелити ваше ране.“
Два су велика дара која човјек прима од Бога. Један је, онда када човјек умре и његово тијело се распадне, он ће поново васкрснути и постати из смртног бесмртан. Други је, онда када човјек гријеши, он се сматра вриједан опроштаја. Демони (пали анђели), међутим, чак и ако се покају, не сматрају се вриједним опроштаја. Ово је мишљење неких великих отаца. Насупрот томе, међутим, Божија част и љубав према човјеку је огромна.
7. Покајање у древној грчкој традицији
Дивим се списима многих древних Грка (пагана) која читам и у њима видим много мудрих поука која узвисују покајање. Они, на примјер, кажу да када човјек чини добра дјела он је ближи Богу и саображава се са Њим. Када, међутим, човјек чини зла дјела, он се удаљава од Бога и приближава демонима и постаје непријатељ Бога. Заиста, грчки филозоф Салустиос говори о покајању као да је био хришћанин. Остављам многе друге и само ћу навести Питагору који пише пријатељу који је постао отпадник и перверзњак: „Ако промијениш своју свијест, радујем се, али ако не, онда си мртав за мене!“
8. Недостатак покајања и његове катастрофалне посљедице
Сваки грешник који се не покаје, рађа се у стању немогућности покајања, што значи да је напуштен од Бога и коначно да постаје насљедник вјечнога проклетства. Такође, сваки очајни грешник који мисли да када остари и када се приближи вријеме његове смрти да ће се онда покајати и напустити своја зла дјела, увелико се вара. Разлог за ово јесте да болести и страсти другачије дјелују, оне потамњују човјеково просвјетљење као што облаци потамњују Сунце, и отклањају способност њиховог покајања. Такво покајање је демонска и сатанска замисао и није повезана са слободом, јер да се не разболи човјек се неће ни покајати. Овакав човјек личи на старог прељубника који, остаривши, не може да чини прељубу и стога мисли да је слободан од овог свог гријеха. Он такође подсјећа на грамзиве, похлепне и немилосрдне особе, које током свог живота не дају милостињу, али када осјете да им се смрт ближи онда покушавају да раздијеле своје богатство. Оваква дјела нису прихватљива Богу, који зна помисли људи. Човјек види споља, али Бог зна мисли људи и сваком суди на основу њиховог владања и слободног руковођења. Чујем плакао, не зато што се покајао након што је продао своје првородство, већ зато што није добио благослов од свог оца. Стога он каже: „Близу су жалосни дани оца мог, тада ћу убити Јакова брата свог“ (1 Мој. 27:41). Сваки грешник треба да зна да је вријеме његове смрти непредвидиво и да, уколико умре у гријеху непокајан, након смрти нема покајања.
9. Ефикасност и неопходност покајања
Како бисмо разумјели моћ покајања довољно би било споменути сљедећа два случаја:
Први случај је онај када се апостол Петар у својој проповиједи обраћа онима који су разапели Христа. Он почиње овако: „Исус кога ви распесте…” (Ђела 2:36) и онда их опомиње да се покају и да се крсте и приме Духа Светога (Ђела 2:38). Ох, како је велика моћ покајања! Она може сачувати и посветити чак и оне који су разапели Христа.
Други примјер је овај: св. Амфилохије Иконијски приповиједа причу да је неки демон, по имену Зерефер, дошао игуману који је имао дар прозорљивости, рекавши му да је ђаво и да жели да тражи опрост од Бога. Бог није открио игуману да је он заиста био ђаво, зато што је желио да покаже како је велика моћ покајања. Игуман, мислећи да је пред њим човјек који му се исповиједио да је грешан и зао због своје понизности, молио се Богу да му опрости. Онда је Бог открио игуману да је он заиста ђаво а не човјек, увјеривши га да ће му опростити под одређеним условима: уколико непомично буде стајао да одређеном мјесту три године и понављао 100 пута свакога дана и ноћи „Боже, смилуј се на мене грешног,“ и затим „О Боже, смилуј се на мене за сва давна зла дјела“, а потом „О Боже, спаси ме помраченог.“ Када је ђаво чуо ово од игумана праснуо је у смијех говорећи: „Да сам хтио себе звати грешним и помраченим урадио бих то на почетку и био бих спасен. Али сада када ми се увелико диве, и када сви дрхте преда мном ја узимам колико ми припада и свакако то нећу учинити.“ Ово је проклетник рекао вичући од радости, након чега је нестао.
Духовно чедо: Заиста, тајна покајања је заиста велика и друго је крштење.