Пријатне, љубазне, особе увек спремне да помогну другоме, увек на услузи, често су врло пожељне у друштву. А зашто и не би када су врло корисне и воле да раде за туђи грош. Али зашто то раде и када је на њихову штету, одакле потиче та потреба да другима угоде, шта их мотивише и покреће?
Када нешто желимо да радимо то значи да то радимо слободном вољом. Сами одлучујемо када ћемо нешто урадити, када нећемо, у којој мери ћемо урадити нешто за драгу особу и осећамо се добро урадили то или не, јер се осећамо добро са својом одлуком. Али када то радимо увек, преко сваке мере, кад је то на нашу штету, а при том осећамо дужност да то радимо или кривицу када то не урадимо, тада не можемо говорити о слободи, већ о неком морању, то више није жеља већ потреба, јер се без тога не може. Ту је под одређеним видом присутна присила. Шта је то што присиљава?
Углавном постоји неко несвесно ирационално уверење које подстиче морање. Рецимо, страх може бити прилично снажан мотив и то страх од одбацивања. Ирационално уверење у овом контексту било би да нас нека особа неће одбацити уколико будемо чинили све за њу. Ако јој угађамо, помажемо јој да изврши неку своју обавезу, идемо тамо где она жели, радимо све што тражи од нас, али и онда када не тражи већ само наслућујемо шта би желела.
Особа која у свему или макар у већини ствари угађа другима по правилу не испуњава своје жеље, занемарује их и замењује туђим. Сопствене жеље јој нису важне, важније су су жеље других. То да њене жеље нису важне је главно ирационално уверење на ком почивају друга уверења и корен је ,,морања“.
Жеље су знак живота, јер оно што нас често и чека у животу или у изузетно тешким ситуацијама јесте жеља за животом, зато све друге жеље извиру и увиру у ову основну. Када сматрамо да наше жеље нису важне ми заправо сматрамо да ми сами нисмо важни. А ако као особе нисмо важни (себи а онда и другима) онда се на то природно надовезује страх од одбацивања, јер неважна особа и јесте подложна томе. Супротно од тога је да важну особу нико неће одбацити (што је такође ирационално). Било како било логика је ,,ако сам неважан онда ће ме неко и одбацити, а да до тога не би дошло ја ћу угађати у свему и зато иако сам суштински неважна особа ја ћу изазивајући пријатност другима спречити могућност да ме одбаце“.
Императив угађања неће нестати уколико радимо супротно тако што другима никада нећемо угађати. Тај унутрашњи императив је наш, на то нас не присиљавају други већ ми сами себе, како наш највећи страх не би био остварен. Зато је потребно заћи у себе, у најинтимнији простор свог бића и поразговарати са собом.
Шта је неопходно рећи? Нико није неважан као особа, као биће. На крају крајева ко уопште одређује тај критеријум важности. Ако никоме другоме човек је важан самом себи, независно од других. Ако сам себи важан онда сам и вредан као биће, и ту вредност човековог бића не може нико и ништа умањити, јер је само по себи вредно, само зато што је рођено и постоји. Када то са собом рашчистимо онда нам неће бити тако важно да у свему другима угодимо. Ако и наиђемо на особу која заиста то захтева јер ће нас у супротном ,,одбацити“, тј. неће желети блискост са нама, биће нам јасно да нам та особа и не треба. Шта ће нам особа којој су важне само њене жеље. Ослобођени страхова у могућности смо да себи дамо слободу да бирамо када, како и колико ћемо нешто радити за друге. То ће бити наш искрени дар заснован на слободи и љубави.