Лаж нам обично не прија. Не волимо да нас лажу, обмањују и скривају истину. Поводом тога можемо се осећати љуто или изневерено. По свему судећи туђе лагање доживљавамо веома лично па се због тога можемо осећати лоше. Можемо ли се осећати добро и када нас други лажу?
За одговор на то питање неопходно је прво разумети разлоге због којих други људи лажу. Као и обично и када лажу људи имају добру намеру. Најчешће прибегавају лагању и скривању истине онда када се боје, када се осећају угрожени истином. Плаше се како ће други реаговати на истину, плаше се осуде, прекора, или одбацивања, али и сопственог осећања кривице. Како би избегли непријатност истину ће сакрити.
Лажи које се чине непотребним јер прикривају нешто што и није тако важно значе да је особи која лаже то заправо важно и да из својих разлога жели то да сакрије. Код људи који скривају истину, а при том немају лошу намеру у смислу свесног оштећивања другог то раде углавном због три осећања: страха, стида и кривице. Страх се може везивати за одбацивање, стид се може повезати са умањењем вредности па самим тим и угрожавањем позиције у односу, а кривица је неприхватљиво осећање за оне који се лоше носе са својом несавршеношћу. Дакле, у сва три случаја постоји неко осећање губитка, губитка друге особе или губитка сопствене вредности у очима другог или у сопственим очима. Како до таквих губитака не би досло лаж се чини као сасвим прихватљиво средство заштите себе, другог и односа уопште.
С друге стране, када се љутимо на оне који лажу то чинимо јер то доживљавамо лично, не као да они лажу, већ да лажу нас. Тако се лаж доживљава као чин издаје. Осетићемо се лоше када нас други лажу и када друге доживљавамо сувише идеалистично, или када себе доживљавамо као подложне превари па ће оваква потврда таквог уверења о себи изазвати непријатна осећања.
Лаж дефинитивно може озбиљно да ремети односе. Ако нам је до односа стало, тј. када нам је стало до осебе која нас лаже није довољно да се осетимо преварено или љуто и да то особи ставимо до знања. Сасвим би контрапродуктивно било окривити је и сву кривицу пребацити на њу. Не треба заборавити да је сваки однос по својој дефиницији релација међу особама, а ни једна релација није једнострана, што значи да сваки поступак једне особе у односу свакако има везе и са поступцима оне друге особе. Ако особа лаже било би нам врло корисно да сазнамо зашто она то ради, зашто нема слободу да нам каже истину, зашто мисли да је лаж одговарајућ начин да се однос заштити. Једно такво питање може нам много рећи о нама самима, о нашим поступцима у том истом односу и може допринети да се однос квалитаитво промени тако што нико неће осећати да је лаж потребна.
Ако лаж не доживљавамо лично, у смислу да особа која лаже не лаже нас, али ни да је особа која лаже лажов, већ лаж доживимо као добру намеру друге особе да наш однос заштити тако што ће изоставити истину, лакше ћемо моћи да разговарамо о томе без уобичајених стресних ситуација, што ће сигурно у односу повећати степен поверења и блискости што и јесте неопходно ако се лажи у њему јављају. Самим тим осећаћемо се добро са туђим лажима јер ћемо бити свесни да оне нису атак на нас и нашу личност већ погрешан начин на који нам друга особа ставља до знања да јој је до нас стало.
https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/29/zasto-ljudi-lazu/