Геронда Софроније Сахаров – Необичност Христовог учења

Увек сам се мучио осећајући велику потребу да схватим: Зашто сам рођен у овом свету?…Куда ми сви, људи, идемо?…Шта можемо постићи?…Где је наш „крај“? Не знати ништа од свега тога, тежак је кошмар, бескрајна мука. Предмет тражења је велик. При самој помисли о пуној недостижности Траженог, губио сам свако надахнуће, и очајање је захватало моју душу: боље би било да се нисам родио. Споља миран, унутра сам био раздиран. Нисам избегао лутања по путевима туђим Хришћанима, али све је било – мрак. Сазревши, срео сам се са Христом, који је рекао: Не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,33). И још: Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11,22). Он је у моје срце улио надахнуће које ме не напушта. Тешкоће ме нису много плашиле, али сам схватио колико је безумна смелост ићи за Њим: победити свет. Како Христову победу учинити својом победом, на шта смо иначе сви позвани? Ако је Он за себе рекао да је Пут, није искључено да се пред нас у одређеном тренутку постави задатак усамљеничке борбе против целог света? Није ли Он био од свију напуштен (Јн. 16,32), чак и од Оца? Убрзо се открила необичност Христовог учења. Са једне стране сам до боли свестан своје ништавности; док са друге – стремим ка Беспочетном. Молитва Њему постојано држи дух пред Лицем Апсолута; али не неког апстрактног филозофског, како је то раније било, него Живог и Личног. Открива се Христос који се спустио у дубине пакла и затим узнео на небеса, који седи ,,с десне стране Оца“, који у себи носи пуноту Бића. И Он је наш Пут.

https://www.facebook.com/100066472759265/posts/увек-сам-се-мучио-осећајући-велику-потребу-да-схватим-зашто-сам-рођен-у-овом-све/1024358616456554/