На Светој Литургији током певања Трисветe песме свештеник чита следећу молитву:
Боже Свети… удостојивши нас, смерне и недостојне слуге Твоје, и у овај час да станемо пред славом светог Твог жртвеника и дужно Теби поклоњење и славословље приносимо… опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно, освети наше душе и телеса, и дај нам да у праведности служимо Теби све дане живота нашег…
Света Литургија је важан догађај, јер ми сви заједно приносимо Богу песму, славословље и служење, приносимо Трисвету песму. Сви заједно стојимо пред Богом, примамо Божје благослове и постајемо једно Тело – сачињавамо Цркву Христову. Када се окупљамо на богослужењу, ми сачињавамо Христову Цркву, Тело Христово, сједињено са Главом – Христом.
Али зар Бог има потребу да Му приносимо Трисвету песму? Не. Бог нема потребу ни да Му певамо, ни да Му говоримо узвишене речи, славословља, похвале и много чега још – али ми имамо потребу да то чинимо, имамо потребу да славимо Бога. Када славимо Бога, ми се исцељујемо, олакшавамо својој души, исцељујемо своје биће. То ми имамо потребу да славимо Бога, а Богу се од наших речи не додаје ни слава, ни нешто друго.
Када стојиш пред Богом, треба да стојиш са осећањем сопствене грешности. Да би ступио у општење с Богом, треба да имаш правилан однос према Њему – треба да будеш смеран, да у твојој души не буде те затворености која проистиче из егоизма и охолости. Када смерно стојимо пред Богом, отварамо своје срце да би оно примило Божју благодат, и молимо Бога да нас посети, да дође к нама по својој доброти – не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар, човекољубив, милостив, и ми зато молимо да дође к нама.
Бог долази к нама не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар и милостив
Када Он дође и посети нас, тада ћемо моћи да искористимо ту Божју посету – ако смо, наравно, правилно расположени према Њему. У супротном, када немамо правилан однос према Њему, онда, чак и ако Бог посети човека, он или неће то разумети, или ће одмах изгубити ту благодат, и ништа неће бити. То је важно за нас, јер Бог не посећује душе оних људи који не могу да препознају Његово присуство, који су изграђени на самоуверености и егоизму, који не траже Његову благодат.
И та Божја посета за коју Га молимо није неки догађај који се одвија у нашој машти, није нешто замишљено у нашем уму или нешто емоционално што се дешава у нашим емоцијама. Иако, наравно, када Бог посети нашу душу, сва наша чула се покрећу, и ум, и срце, и чула, све се активира, јер када Бог посети човека, он цео учествује у тој нествореној Божјој благодати.
Та благодат је такође енергија Бога, а не нешто апстрактно, не нешто што могу да знам, а могу и да не знам, што могу да осетим, а могу и да не осетим. Ја је осећам, и то је енергија. Она је као апарат који укључујеш у контакт, притиснеш дугме, и електрична енергија се канализује, апарат се активира, почиње да ради и врши посао. Тако и човек који се повезује с благодаћу, за њега је то повезивање с њом стваран догађај, који је 100% апсолутно и стваран.
Разуме се, када благодат борави у нашој души, тада се сва наша чула покрећу, и чулни, и душевни свет, и тело учествују у тој благодати, ми учествујемо у њој целим бићем. У благодати не учествује само неки један део.
Зато молимо Бога да нас посети. И када нас Он посети, прво што чини наша душа јесте да тражи опроштај од Бога, јер душа одмах схвата да је далеко од Бога, види да стоји далеко од Бога, да је Бог свет, пресвет, чист, тако светао, а ми се налазимо на великом растојању од Њега.
Он може да каналише своју благодат у нашу душу, али ми, са своје стране, разумемо да примамо Његову благодат зато што је Он добар, зато што жели да нам је да, а не зато што то заслужујемо, не зато што представљамо нешто, не зато што смо врлински, већ зато што је Он добар, праведан, милосрдан, добар и својом благодаћу нас посећује, и ми видимо како далеко стојимо од Њега. То осећање нас не ломи и не сатире у лошем смислу, већ ломи и сатире наш егоизам, тог идола кога смо сами од себе створили.
При том Бог не изазива у нашој души осећање гушења. Он нас не гуши – зашто? Зато што, када Бог делује, Он делује спасоносно за човека, спасава човека, не убија га, већ га спасава, допуњује, ослобађа.
Ми видимо како смо далеки од Бога, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости
Чим Бог посети нашу душу, ми видимо где је Он и где смо ми, и у нашој души се рађа бол због те удаљености од Њега, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости. Зато у молитви кажемо: Опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно.
Ми молимо Бога да нам опрости. Реч „опростити“ (на грчком συγχωρήσω) значи „поставити човека заједно са собом, ујединити“. Када кажемо Богу да нам опрости, не мислимо на оно што на новогрчком значи: „Извини ме“. То јест не тако, као да неки човек има проблем с нама: ми смо му нешто учинили, и он се гневи, љути, не жели да нас види, јер смо га увредили, а ми му кажемо:
– Опрости што сам ти причинио зло!
И он се труди да нам опрости, то јест да прецрта наш грех. Реч „опростити“ има и дубљи смисао: ја не само да прецртавам твој грех. То јест тражити опроштај не значи да кажемо Богу:
– Прецртај наше грехе!
Бог не држи пред собом лист папира на коме би записивао наше грехе. И Он одговара:
– Не, нећу да опростим! – Па опрости ми! – Не, нећу ти да опростим! – Па опрости ми! – Нећу! – Опрости ми! – Нећу! Можеш хиљаду пута да кажеш: „Опрости ми“, па ћу да видим да ли да ти опростим!
Све је то људско представљање, детињасто, тако смо чинили када смо ишли у школу. Када кажеш Богу: „Опрости ми!“, то не значи да Бог крије злобу на тебе или памти неке чињенице које говоре против тебе. Не. „Опрости ми“ овде значи: „Веома Те молим, Боже мој! Исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено. Исцели ме својим присуством и прими поново у свој очински загрљај. Опрости ми својом љубављу коју имаш и коју ја не разумем, јер сам болестан, слеп, страстан, изобличен и не разумем да ме волиш. Ти ме волиш, бринеш се за мене, дајеш све, а ја, нажалост, то не разумем“.
„Опрости ми“ значи: „Молим те, Боже, исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено“
Опроштај је покрет у коме молимо Бога да нас исцели, јер на крају крајева проблем је код нас, а не код Бога. И када кажемо Богу: „Опрости ми!“ – у смислу који се данас обично укључује у ту реч („извини“), излази да Бог има проблем и да се гневи, а ми кажемо:
– Шта сада да радимо? Он се разгневио. Треба нешто да урадимо да му то прође!
И у случају с човеком почињеш да га смирујеш и мислиш: „Шта би још да урадим да му прође? Да му купим, не знам, добар сладолед и угостим га? Или да му поклоним букет цвећа, уз то рекавши и топле речи: ‘Па како си добар!’ и сл., нешто да обећам – и крај? Он се разгневио, и да то прође, треба нешто да урадим“.
У већини случајева осећање које гајимо према Богу такво је, управо: „Ја сам починио неколико грехова, али и Ти не држи злобу на мене због тога што сам их починио“ – и желим нешто да урадим, да Га смирим, да Му то прође, и да Га убедим да ме опрости!
Ствар је у томе што не треба Бог да се исцели, већ ја. Бог не гаји никакву злобу на мене због тога што сам учинио глупости, и Он се не мршти, не љути – то су моји пороци, страсти, болести у дословном смислу убијају моју душу. Зато кажем Богу: „Опрости ми, Ти, Лекару, очисти ме од тог отрова, да се разјасне моје очи, срце, да оживим, да се поново родим, јер умирем и пропадам“.
Ми молимо Бога да нам опрости, јер имамо то осећање Његове светости, и осећамо да нам Он може опростити свако прегрешење.
Доћи дотле да не видимо у себи грешке, то јест када не видимо своје грехе и не осећамо да је наше „ја“ рањено и покривено страстима – то је за човека трагично. Међу нама има таквих људи који, ако их питаш: „Имаш ли неки грех?“, одговарају: „Не, немам ништа такво“. То често чујемо. Не осећам да сам нешто урадио, ништа не осећам. То је дубок сан, као да спаваш под дејством пилула за спавање и никако не можеш да се пробудиш да би видео макар неколико својих грехова, да схватиш шта радиш.
Наравно, чињеница је да човеку није лако доћи до тог покајничког осећања. И знате када се заиста кајемо? Када видимо Бога, тада се и кајемо. До тада је наше покајање људско, има људске црте, није здраво, али и такво нам помаже.
А како да се покајем ако не знам Бога и никад нисам видео Његову светост? Па добро, још могу да разумем да сам починио грехове према ближњима. Зато људи, као правило, када дођу да се исповедају и наводе своје грехе: „Ја сам починио грехове: мрзим свог ближњег, оптужујем, трачарим, говорим неистину“, ретко ко ће рећи: „Ја не волим Бога“, или: „Ја наносим штету својој вези с Богом – мојим Оцем“. Јер је за њега Бог нешто непознато; он види само свог брата, ближњег, околне. Док духовни човек, када дође да се исповеди, прво што ће рећи јесте: „Ја сам увредио Бога, ранио своју везу с Њим и своју душу. Ја сам убио своју душу, ја сам убица сопствене душе – можда нисам убијао човека, али сам убио своју душу. Ја сам убио и душе других људи својим гресима, лошим примером и неделима!“ – рећи ће као да се заиста догодио стваран и јак пад.
Али да би се све то могло догодити у нашој души, треба видети светост Бога, и ако Га не видимо по благодати Светог Духа, онда ћемо макар вршити мале духовне подвиге у души. Хајде, када будемо имали мало времена, да размислимо о томе. То можемо да урадимо чак и када дођемо у цркву. Неки се често жале:
– Али како дуго траје та Литургија! Када би се завршила што пре!
Али управо Литургија ти даје време за то, у свету – то је сат-два, а у монаштву тих сати има много више, и ако узмемо у обзир наше животне околности, онда је можда то време једино које ћеш наћи да размислиш о себи, о својој души.
Литургија је то време да размислиш о себи, о својој души, да се разбереш у њој
Чак и ако не умеш да се молиш, чак и ако не разумеш шта каже свештеник, појци, удуби се у себе, у своју душу и погледај прошлост, истражи своју душу да би видео шта се с тобом дешава: „Куда идем? Ко сам ја? Шта се дешава унутар мене?“ То је ретка прилика коју имамо за то, ако узмемо у обзир савремене реалности света.
А где ћеш још наћи време за то? Дању мислиш: „Добро, увече ћу се помолити“. Али требаш да се осамиш увече на 5–10 минута, а деца почну бескрајно да лупају вратима, а жена ће чекати када ћете да седнете да разговарате, и мислиш:
– Добро, читаћу 5–10 минута вечерње молитве, прочитаћу неколико молитава, и све. Немам времена да се продубљујем, да улазим у своју душу.
Док Света Литургија, црквена богослужења, сама атмосфера Цркве помаже да уђеш у своје срце и извршиш ту ретроспекцију, да погледаш своју прошлост, садашњост и будућност, да размислиш о Божјем Суду, о свом кретању кроз време, о свему што видиш пред собом, да уздахнеш и кажеш: „Боже, опрости ми, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Можда ћеш чак имати времена и да заплачеш.
Зато не пропуштајте црквене службе: то је једини простор и време које нам се даје да учинимо нешто у себи. Немамо друго време и простор, узимајући у обзир околности у којима живимо. Да живимо у пустињи, било би природно, али у свету га немамо.