„Адаму језа би, наспрам раја.“
Овим ријечима црквени пјесник нас, драга браћо, уводи у суштину данашње недјеље.
Данашња недјеља посвећена је сјећању на Адамов излазак, његов прогон из раја. И значење овог празника је толико велико да дотиче најдубље струне нашег постојања. Јер ништа, драга браћо, није тако дубоко укоријењено у људској души као сјећање на рај. Ништа не боји наше поступке, мисли и напоре тако снажно као изгубљени рај – рај за који смо створени.
Довољно је само да пажљиво погледамо свој живот и видјећемо да се у цјелокупној творевини једино ми, људи, осјећамо трагично. Осјећамо да је наше постојање обиљежено нечим дубоко драматичним, да оно што јесмо и што посједујемо оно што радимо није оно што бисмо жељели и што бисмо жељели да имамо и да радимо. Многе су манифестације нашег живота које то потврђују.
Сваки пут када подигнемо глас протеста против неправде која постоји у свијету, сваки пут када видимо да јачи гази право слабијег, сваки пут када видимо да су наши непријатељи јачи од нас и да нам ускраћују наша права, сваки пут када трпимо рат, клевету, оговарање других, сваки пут када осјећамо да нас наши пријатељи издају, сваки пут када тугујемо због свега тога, ми чезнемо за Рајем.
И тражимо Га, нарочито онда када се бунимо и жалимо против смрти и пропадљивости. Унутар цијелог створеног свијета, човјек је једино биће које се не мири са смрћу. Он не прихвата смрт као природну и биолошку чињеницу. Буни се против ње, и та побуна није само негативна. Али та његова побуна ствара у њему увјерење да смрт није толико моћна да уништи и избрише лица која волимо и која нас воле, да она живе и после смрти, да смрт није крај.
Та потрага за бесмртношћу је вапај за изгубљеним Рајем. Јер, створени смо за бесмртност. Створени смо за вјечност. Позвани смо на вјечни живот. Али, нажалост, тај позив смо одбили и више смо вољели да изгубимо Рај, да се одрекнемо те будућности за коју нас је Бог позвао, и пали смо у постојање које уништавају смрт, пропадање и неправда. И потрага за Рајем чини се интензивном у свим нашим напорима, али ти напори често се покажу трагичним. Ипак, они указују на нашу носталгију за Рајем.
Погледајте шта се дешава с нашом цивилизацијом, са сваком цивилизацијом. Шта човјек жели да изрази кроз цивилизацију, умјетност, свако своје стваралаштво? Жели да изрази да свијет какав јесте није довољан, није задовољавајући. Жели да се бори против смрти и страха кроз умјетност, кроз културу, кроз живот. Жели да побиједи зло. Али, да ли у томе успијева? Напротив! Често се дешава нешто трагично: цивилизовани народи и друштва постају жртве зла и чак служе злу. То смо видјели у свјетским ратовима прошлог вијека. Људи културе и умјетности предводили су у уништењу човјечанства. Дакле, цивилизација нам није осигурала Рај.
И мислимо да нам га може обезбиједити знање, наука, тежња да повећамо своје спознаје. Посебно данас, у нашем времену, живимо с увјерењем да ће наука ријешити све наше проблеме. А брзи напредак науке не свједочи ни о чему другом осим о трагичном ћорсокаку у којем се налазимо. Јер сваки напредак науке доноси и нова питања, нове проблеме и нове потешкоће, нове ћорсокаке. И на тај начин се показује да чак ни науком нећемо моћи да задовољимо ову жељу за Рајем.
Такође, ни образовање, у које смо полагали толике наде, не може нам обезбиједити ово испуњење чежње за Рајем. Јер, образовање може често бити повезано са дјелима и радњама које изражавају зло и које воде у Пакао, умјесто у Рај. И тако, браћо моја, остајемо пуни носталгије за Рајем. И питамо се на који начин га можемо поново пронаћи. Одговор на ово питање пронаћи ћемо ако размислимо о томе како је Рај изгубљен. Јер, ако разумијемо како је Рај изгубљен, пронаћи ћемо пут ка његовом поновном проналаску.
Рај је изгубљен зато што је човјек повјеровао да може да га створи сам. Зато што се одвојио од Бога, јер је повјеровао да је он сам бог и преузео је судбину свијета и судбину сопственог живота у своје руке, као што данас видимо кроз уништавање природне средине и судбину читавог створеног свијета. Узео је све у своје руке, прогласио себе богом, и ето какав је то рај који је створио. Покушао је кроз различите политичке и друштвене системе, кроз економске планове, да покаже да може да преобрази земљу у рај. Али имамо горко искуство резултата свих тих покушаја.
Да би се Рај поново пронашао, потребно је да човјек схвати своја ограничења, своју немоћ, да се покаје – другим ријечима. Мора да разумије да није бог, да је позван да буде бог али само у заједници и односу са јединим и истинитим Богом. И свако удаљавање од Бога, свака аутономија човјека, јесте губитак Раја. Дакле, први корак који човек треба да учини да би поново пронашао Рај јесте његово покајање. Да схвати своју немоћ. Да схвати да треба да буде у заједници са Богом, истинитим Богом, и да не може сам да створи Рај на овој земљи.
Други разлог због којег је Рај изгубљен јесте то што је, одбацујући Бога, Адам – а самим тим и сви ми, јер је Адам наш праотац, наш символ – одбацио и другог човјека, сваког другог. Уздигао је себе, своје „ја“, у божанство. Тако се у људском животу појавила бактерија индивидуализма. А ако та бактерија не буде искоријењена међу нама, Рај се не може поново пронаћи.
Чули смо у Јеванђељу следеће:
„Јер ако опростите људима њихове гријехе, опростиће и вама Отац ваш небески; ако пак не опростите људима њихове гријехе, ни Отац ваш неће опростити ваше.“
Зашто је опроштај наше браће толико важан? И зашто га Господ повезује са Царством Божјим, постављајући га као услов за улазак у Царство Божије, дакле као предуслов за Рај. Дакле, браћо моја, Рај се налази тамо гдје је наш брат, тамо гдје је други човјек. Рај се налази у љубави. Рај је простор у којем сви имамо мјеста. И од тренутка када га почнемо присвајати за себе, губимо га!
Шта значи опроштај? То није само престанак осјећања зла према другоме. То значи, ако анализирамо саму ријеч, да се „крећемо заједно“ с другим ка истом циљу, да дијелимо исто путовање. Дакле, не смије бити у нашој души ни трунке зла према другоме. Морамо осјећати радост његовог присуства у свом животу. Морамо осјећати потребу другог човјека, његову егзистенцијалну присутност у нашем животу.
Тако, Рај није ништа друго до оно што нам Црква даје кроз Божанску Литургију. То је заједнички живот с другима у љубави. И само када се то догоди, тада ће бити побијеђена и смрт. Јер смрт није ништа друго до наше отуђење, прекид наше везе с другима. То је слом заједништва с људима. И „праштање“, или „са-постојање“ у истом простору с другима, јесте Рај.
Један млади филозоф егзистенцијалиста, познат свима нама, рекао је да је „други човјек мој пакао“. И заиста, то одражава стање човјека после његовог пада. Али супротно томе, истина је следећа: други човјек је мој Рај. Само када волимо тада осјећамо шта значи Рај. И могли бисмо дефинисати Рај у неколико ријечи: то је љубав без смрти! Љубав која побјеђује смрт! Љубав која нас води у непрестано заједништво са својим братом, ближњим.
Браћо моја, сада улазимо у Велики пост, и Црква, у својој мудрости, данас нас позива да опраштамо једни другима. То није нека формална морална обавеза, нити побожно дјело, нити просто обичај. То је управо оно што значи Рај, то је потрага за Рајем. И кроз овај позив, који је Бог упутио Адаму и који је Адам одбио, кроз исти тај позив, Црква данас позива нас да га прихватимо, да промијенимо пут Адама. Да схватимо кроз покајање да само у заједници са Богом можемо поново пронаћи Рај, и да схватимо кроз љубав и опроштај да је постојање другог човјека неопходан услов за нашу срећу, за наше постојање.
Са овим мислима, љубљена браћо моја, нека у овом периоду Великог поста стално имамо на уму да смо створени за Рај. Али Рај почиње већ овдје, у овом животу, и то кроз наш однос према Богу и ближњем. Почиње већ кроз промјену коју чинимо у свом ставу у односу на првоствореног и нашег праоца Адама.
Желим да Света и Велика Четрдесетница прође за све нас у овом духу – духу покајања и љубави према нашем брату, како бисмо могли– очишћени од индивидуализма и егоизма, очишћени од уверења да сами можемо створити рај на овом свијету – могли да угледамо гдје се налази истински Рај и да се удостојимо да га живимо. Амин!