Постоји једноставна истинита прича о посљедњим данима живота Достојевског од стране његове одане, вољене жене, Ане Григоријевне. У ноћи 25. јануара Достојевски је патио од плућне хеморагије (крварење). Око 5 сати по подне крварење се поновило. Усплахирена, Ана Григоријевна послала је по доктора. Када је доктор почео да слуша и лупка пацијента по грудима, крварење се поновило тако јако да је Фјодор Михајлович изгубио свијест. „Када је дошао к себи“, пише Ана Григоријевна у својим Мемоарима, његове прве ријечи упућене мени биле су: „Ања, молим те позови одмах свештеника, желим да се исповиједим и причестим!..“
„Иако је доктор почео да увјерава да нема посебне опасности, али да бих смирила пацијента, испунила сам му жељу. Живјели смо у близини Владимирске цркве, а позвани свештеник, отац Мегорски, је за пола сата већ био са нама . Фјодор Михајлович је мирно и добродушно дочекао свештеника, а након дуге исповијести и причешћа, када је свештеник отишао и ја сам са дјецом ушла у радну собу да честитам Фјодору Михајловичу примање Светих Тајни. Он је благословио мене и дјецу, молећи их да живе у миру, воле једни друге, воле и пазе на мене. Фјодор Михајлович ми се захвалио на срећи коју сам му пружила и замолио је да му опростим ако ме на било који начин узнемирио… Доктор је ушао, положио пацијента на диван, забранио му и најмањи покрет и разговор и одмах затражио да пошаљу по два љекара А.А. Пфајфера и професора Д.И. Кошлакова, са којима се мој муж понекад консултовао… Ноћ је прошла мирно. Пробудила сам се око седам сати ујутру и видјела да мој муж гледа у мом правцу. „Па, како се осјећаш, драги мој? упитала сам, нагињући се ка њему.
„Знаш, Ања“, рекао је Фјодор Михајлович полушапатом, „не спавам већ три сата и стално размишљам, и тек сада јасно схватам да ћу данас умријети…“
„Драги мој, зашто то мислиш“, рекох у страшној стрепњи, „сада ти је боље, крв више не иде… Забога, не мучи се сумњама, још ћеш живјети, увјеравам те …“
„Не, знам, морам да умрем данас. Упали свијећу Ања, и дај ми Јеванђеље“
Он је сам отворио свету књигу и замолио да прочитам: отворио је Јеванђеље по Матеју, 3,глава, ст. 14-15. („А Јован брањаше му говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? А Исус одговори и рече му: остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован остави га“). Око 19 часова крварење се наставило, а у осам и тридесет осам минута Ф.М. Достојевски је умро (28. јануара 1881).
Из књиге И.М. АНДРЕЈЕВА „Есеји о историји руске књижевности XIX вијека”. Џорданвил, Њујорк, 1968, стр. 207-208.