Андреа Јефтановић је чилеански писац српских корена и унука је Душанова. Душан је у наручје Аврамово отишао из Јасеновца. Андреа се родила у Чилеу. Бака Милена је одвела њеног оца, стрица и тетку у Јужну Америку да не доживе очеву судбину.
Андреа трага за успоменама. Пронашла је прабакин портрет. Изнешен је из дединог хотела Европа у Сарајеву и сачуван је у Београду. За преживели портрет своје прабаке Андреа је сазнала прошле године када је посетила Београд и договорила превод своје књиге на језик својих предака.
Ратко Зорановић је мој комшија из детињства. У јулу 1942. године, на Петровдан, пронашао је на огњишту заклане оца, мајку, браћу и сестре. То смо знали у тишини. Није причао о томе… Ратко је без својих најмилијих остао на Петровдан, крсну славу Зорановића, када су комшије дошле да „честитају“!
А онда је дошла 92… 1992. године комшије су кренуле у мају, па онда редом, сваки месец… До 1995. године. Само у Средњем Подрињу и Бирчу утихнула су 3.267 живота. И док многи од нас нисмо били свесни да је почео рат, 12. јула 1992. године освануо је крвави Петровдан!
Овај јули је тридесет и други од 1992. године, тридесет и други Петровдан без светског меморијала. Светски меморијал је уведен само за један јули, јер свет каже да постоји месец јули који је болнији и важнији од другог. Ко одређује границу боли, ко се усуђује да каже да српску мајку не боли губитак детета, подсетио је и ове године на лицемеран однос према српском страдању патријарх Порфирије у Братунцу приликом молитвеног сећања на убијене Србе Средњег Подриња и Бирча. Поменуо је Патријарх, онако како доликује људима, и бол наших комшија – јер име и презиме не одређују границу боли, јер нам је свима заједнички именилац туга!
И док се већ тридесет и две године питамо како се то мери бол, на дупли аршин мерења ме поново подсети обнова сарајевске зграде Беледије у којој је у Другом светском рату мучено и страдало на хиљаде наших сународника. Из Беледије је у смрт одведен и Андреин деда.
Беледија је обновљена за лепше лице града Сарајева, похвалила се градоначелница. Не смем ни да замислим шта би се десило да се неки српски званичник дрзнуо да улепша лице места страдања наших комшија… И да се хвали да је тиме улепшао град! Јер за свет није важно шта се каже него ко каже. То је наметнути ауторитет данашњице по којој се познаје наша надреална стварност.
И тако ми колективно криви живимо са колективно невинима и питамо се ко нас је убијао? Ко је на Петровдан ’42. па онда опет на Петровдан ’92. угасио петровданске лиле у окружењу колективно невиних. И њихов је јули другачији од нашег. Јер није важно шта се каже него ко каже. Каже свет! Sapienti sat!
Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новине Српске Патријаршије
Извор: Православље, број 1376 од 15. јула 2024. године