Овде у Грчкој „наслеђујемо“ своју веру .
Али то је опасно.
Опасно, јер када вера није наш унутрашњи плод – плод борбе са сумњом, са болом, са логиком – онда вера постаје дужност.
Њена динамика се губи.
Доживљава се у границама традиције, обичаја, а не односа са Богом.
Зато Црква за Грке значи: свештеници, скандали, беда, „не смеш и мораш“.
Хришћани постају људи са потиснутим осећањима, затворени у животу дужности и обавеза.
А вера је маргинализована.
Већу вредност има очување вере као појма и обележја нашег рода, него Благодат, Однос, Слобода, Поверење.
—————————-
Да ли верујемо у Бога зато што смо Грци или зато што смо крварили у мукама рађања кроз трагање?
То је питање.
Зато и долазимо дотле да, у име наше тобожње вере, проклињемо друге људе због боје коже или националности.
Грци кажу да верују, али се боре против монаштва и свештенства.
Грци кажу да верују у Православље, али истовремено кокетирају са свим врстама идолопоклонства.
Зато што наше срце на крају остаје без удела у Благодати.
Не тражимо Бога, већ остајемо на „периферији“ Бога.
—————————-
Опасно је рећи да верујеш само зато што су те тако научили.
Опасно је зато што вера није одећа коју узмеш и обучеш (па је у сваком тренутку можеш и бацити).
Вера обитава у срцима, у сузама, у крви која се пролива у нашим тихим тренуцима.
Вера се, на крају, не „наслеђује“.
Вера је највећи бол.
Бол рађања који те доводи до Истине, до Светлости, до Вечнога.
И тај бол је дар.
Дар који ти није дат зато што си га заслужио, већ зато што си га тражио, зато што си га желео…
——————————-
Верујем. Велика је то реч…