Богородичан пост је пројава наше љубави према личности свете Богородице, наше потребе за личним исцељењем и наше чежње за Богом. Остало су скретања и дигресије које не треба ни да анализирамо. Аскеза обухвата цео живот човека. Када говоримо о црквеном посту, говоримо о смирењу чула, о посту, бдењу, молитви, о лишавању неких материјалних добара, о наслађивању рајским задовољствима. Подвижништво је вакцина којом побијамо болест страсти. Уздржавање чула претвара човека у лик Женика, у подобије анђела и светитеља. Постим да кажем „Не“ земаљским стварима и „Да“ небеским стварима. Пост из љубавне чежње за небом. Постим да бих постао небески становник.
Много пута људи мисле: „Ја не осуђујем, па не морам да постим“. Духовни рат не улази у шеме. Једно је продужити подвижништво према својим снагама, ствар о којем одлучује духовник, а сасвим друго учинити оно што је мени згодно и претворити пост у верску обавезу да би оправдао своју себичност.
Речи попут „постим како хоћу, верујем како хоћу, не треба ми то и то“ говоре о несавршеној љубави. Љубав према Богу се не уклапа у шеме и оцене. Или волимо или не волимо. Или хоћемо да се спасемо или нећемо.
Петнаест дана поста су као степенице којима се пењемо да бисмо стигли до Богородице и помолили јој се, јер је и она наша мајка. Молимо се Пресветој Богородици јер нам је потребна. Без тога смо сирочад и беспомоћни. Она је та која може измолити наше спасење од свог Сина. Она је та која, као нежна мајка, грли и лечи сваки људски бол.
Пресветој Богородици се молимо за покајање. Не за здравље и дуг живот, не за материјална добра и било шта друго. Хоћемо спасење, а како ће бити, судиће Бог – здрављем, искушењима, боловима, крстом, благословом… Како год хоће Господ, докле год се спасавамо.
Пресвета Богородица нам је потребна да наша слабост постане снага, наше сузе осмех, а пад васкрсење.
У посне дане идемо у храм да је сретнемо и утонемо у њен загрљај. Хајде да плачемо, да вичемо, да јој све кажемо. Дамо јој своје рањено срце, замолимо је за опроштај, јер смо је својим гресима повредили. И она ће нам као мајка помоћи.
Идемо у храм да завапимо: „Мајко, боли ме. Твоје дете пати. Молим Те, помозите ми. Требаш ми…”.
Пресвета Богородица је цвет у свету и на небу. Кроз однос са њом поново постајемо деца и то нам много помаже у духовном животу. Онај дивни порив из детињства, када – ако паднемо, наша прва реч је најбољи позив: „Мама!“
Каква лепа песма, као зрачак сунца у мрачним одајама нашег срца! „Имамо те за заступницу пред човекољубивим Богом, не излажи анђелима моја дела, молим те, Дјево, брзо ми помози.“
Oтац Спиридон Скоутис – Она је и наша Мајка
Facebook
LinkedIn
Email
