Господ у својој Беседи на гори (Мт. 6 ) говори ученицима – хришћанима свих времена, да су они, односно ми, светлост свету и со земљи. Улога светлости је да одгони таму, а соли да чува од кварења све оно што се осоли њоме. Два миленијума хришћани су ти који светле свету, растерујући таму и сољу примењене науке Христове чине да до краја не дође. Наше је да чувамо Његову светлост и да со Његове науке у нама не обљутави. Ако се то деси, светлост ће постати тама, а со ће се бацити да је људи погазе.
Никада Христос није рекао да ће хришћанима живот бити лак и да ће их свет са разумевањем прихватити и следити, али је рекао да ће бити са нама до краја света. Са том вером и тим убеђењем, нараштаји и нараштаји хришћана су живели и умирали, увек вршећи своју службу осветљавања и чувања света.
Одувек је постојала свест код људи да све што има почетак има и свој крај, па и овај свет. Тако, када ученици питају Господа који су знаци краја света, он их поучава (Мт 24) да прате следеће знаке:
– Појава лажних учитеља, лажних „христоса“, о којима касније говоре и апостоли Павле и Петар. Ти учитељи ће говорити да се не треба женити и удавати, да не треба јести што је Богом благословено, да ће у своји учењима проповедати најтамније жеље свога срца, а да ће слушаоцима више чешати уши, него што ће им давати здраву Божију науку,
– Чуће се гласови о многим ратовима и природним непогодама, о глади, поморима, прогонима Божијих, умножавању безакоња и великој мржњу међу људима,
– Охладнеће љубав многих,
– Проповед Јеванђеља у сваком кутку земље,
– Мрзост опустошења, односно потпун отпад од Бога, и
– Убрзање времена.
Ово наше доба је такво да се много тога остварило, али исти знаци су бивали и пре више деценија или векова, а крај опет није дошао. Свакако да је било и много тежих околности, и ту треба извући поуку.
Господ каже да љубимо Бога и ближњега, да се кајањем чистимо од греха, да ће се по нашој међусобној љубави видети да смо Његови, да молитва и пост изгоне свако зло из нас и света, да се у Његов спомен окупљамо и приносимо Евхаристију, да јесмо у овоме свету али нисмо од њега, да се увек радујемо и усељавамо Духа љубави, мира и слоге у себе и у свет, да ћемо трпети, али ко претрпи до краја – благо њему – тај ће се спасти. Ово је служба хришћана –свакога од нас без изузетка, да чувамо свет. „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32)