Протојереј Бранко Чолић: Косовски завет

Крст за сваког хришћанина не представља само једно знамење, које ће ностити око врата, или чијим ће се знаком осењивати кад се моли Богу, већ много више од тога. Он показује наш однос према Богу и ближњем. Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи, где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити. Без Крста, односно без вољне жртве за Бога и ближњег, не може се бити хришћанином, а срце човека је место где се Он носи.
Историја самог Часног Крста је веома занимљива, а неколико догађаја посебно треба нагласити. Наиме, недавно смо прославили велики празник Воздвижења Крста Господњег – Крсотовдан, сећање на давну 628.г. када је цар Ираклије одробио Часни Крст од Персијанаца и вратио га у Јерусалим, који ускоро заузимају муслимани. Затим, после неколико векова, проналазе га крсташи и носе са собом у многе победоносне походе, да би га коначно у бици код Хитина 1187. изгубили. Интересантне су околности у којима су се ова „нестајања“ Часног Крста дешавала, односно то какви су хришћани били тада. Искривљење вере и пад морала су управо оно што је обележавало та раздобља. Другим речима, хришћанима Крст више није био у срцу, били су Га недостојни и као коначна последица свега, изгубили су Га. И ми сами можемо посведочити ово, јер и наш нараштај и ово подручје скоро је изгубио једну од светиња, управо због своје недостојности.
Наш народ, поред Часног Крста, има и свој сопствени крст, крст који је настао као истинско и дословно испуњење Христових речи: „иштите најпре Царство Божије и правду његову, а ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33). Рођење тог крста десило се после успешно положеног, великог и крвавог испита хришћанске зрелости нашег народа. Тај крст јесте знак једног новог завета који су Срби склопили са Богом, Косовског завета. Несумиво реч је о боју на Косову на Видовдан 1389.године.
Тај завет био је сигурна звезда водиља Србима кроз векове, његов крст лако су носили, са њим се устајало, са њим се одлазило на починак, њиме су заједно са мајчиним млеком сви били задојени, спремни да овај привремени живот без оклевања замене за Вечни. Тај Завет учинио је то да је читав један народ постао елита, и то она најјача, једина спремна да свет препороди и истински оживи, Срби су постали духовна елита. Не постоји друго објашњење, осим овог, како је наш народ успео да преброди све муке и страдања која су га задесила само у 20.веку.
Научени Христовим речима: „Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10, 28), Срби су имали јасан пут и циљ, ходећи ка њему без страха, али је ту увек присутан и онај „човекоубица од почетка,…лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44), који или лично или преко својих инструмената делује у свету.
Косовски завет је у протеклих неколико деценија много употребљаван и још више злоупотребљаван, а све са циљем да се та идеја што више злоупотребом излиже и потамни у очима Срба и да више нико не говори о небеском. Прво га треба изгнати из свакодневног живота, затим из срца, а кад из срца нестане, следује крај. Међутим, празнину која остане у срцу човека и народа треба нечим испунити, а систем је следећи.
Мноштвом информација треба онемогућити човека да расуђује правилно, затим у њега усадити страх, а тамо где нема вере страх се лако усели, страх од природе (непогода, живих бића, микроорганизама…), сиромаштва и болести, и на крају, када је већ потпуно раслабљен, напунити га лаком забавом, дати му дозу „ријалитија“, која ће учинити да заборави на све. Неприметно, али сигурно, срце, центар човековог бића, више се неће бавити тиме како да испуни Божију вољу, да држи у равнотежи земаљско и небеско, већ одлази у „земљу далеку“ као блудни син. Народ коме је у срцу био Крст, кога је Завет водио кроз ововремено ка Вечности, постаје део реке која извире и увире у тржном центру, којој је сврха постојања у томе да се „купује и путује“, у којој је једина апсолутна вредност површност. Све је то пут ка безличности и обезбожењу, пут ка потпуној пропасти.
Ако икада тај план успе, лако ће нас убедити да је то што се одиграло на Видовдан давне 1389. само једна од епизода наше историје, да је време да се окренемо будућности у којој ћемо градити фабрике, школе, домове здравља и породилишта, и да је једино чему треба тежити еконосмки просперитет. Треба заборавити небеско и окренути се земаљском, а бавећи се само земаљским, неће се ни приметити да је од оног земаљског које се некада заједно са небеским развијало и јачало, остао само један обор у који ће неко повремено бацити нешто, недовољно и отровно.
Крајње је време да свет схвати, а ми да се сетимо, да Косовски завет и Косово нису за нас само део етнолошког, не тако важног, наслеђа или део територије, већ првенствено део или цео идентитет и душа народа, наш крст којим смо све недаће победили. Он нас и сада може спасити. Има ли игде веће љубави од оне да неко положи свој живот за своје ближње? На Косову је наше примењено Јеванђеље Христово. Преподобни Јустин каже: „То је Јеванђеље Светог Саве и Светог Кнеза-Није Србин ко само живи на Српској земљи. Живе и птице на њој, живе и волови. Србин је Србин по Истини и Правди Светосавској: Све за Христа, а Христа ни за шта! То је Јеванђеље Србиново. Ако то ми изгубимо, изгубићемо убрзо и себе. Престаћемо да будемо народ“.
Никада искушења нису била мала, огромна је тада била сила с којом су се Срби на Косову сукобили, велике су, можда и још веће, силе које нас данас искушавају, а највеће су оне у нама и међу нама. Времена има и све се може пребродити, али прво треба наћи узрок проблема, а не последоце, и с њим се изборити. Дијагнотза је јасна, Срби су отпали од Бога и то је једини узрок свих недаћа. Потребна нам је вера у Васкрслог Христа коју су и мали Свети Мученици Косовски, да се Крст у срца свих нас врати. Кад то све нађемо и изборимо се моћи ћемо заједно с а њима да кажемо: „Ако је Бог са нама ко ће против нас?“(Рим. 8, 31).