Да народ „скује“ изреку треба доста времена. Прво се нешто опази, затим се о томе доста промишља и кроз искуство проверава, и тек се на крају формулише. Тај процес може да траје дуго, а постојање таквих мудрости сведочи о духовном богатству једног народа. Наш народ је познат по својим умотворинама којима су изречене универзалне истине, а нас конкретно занима пословица која се у последње време често чује. Она гласи: „У нешто се веровати мора“. Заиста, ова изрека потврђује напред речено. Њој је претходио период када је Марксова „мудрост“ „религија је опијум за народ“, била постављена на ниво догме. У то време, за многе Бог и вера нису постојали јер, како је то објаснио чувени Николетина Бурсаћ својој мајци, комесар је тако рекао. Нема Бога! Нема вере! Све ми је дозвољено, све могу, али само ако сам на правој страни! Рађало се, живело и радило и тада, па и стварало и напредовало, али очигледно да је човеку нешто недостајало. Као и много пута у историји сличним раздобљима, настајали су други „богови“ чији ауторитет се није смео оспорити. Многи су од присилног пристали на добровољно одрицање од Бога и вере, а последице су полако стизале. Неписани је закон, да сваки лажни бог и лажна идеологија, на крају покажу своје право лице, и оставе своје следбенике у пропасти. Генерације и генерације су тако остале духовно осакаћене.
„У нешто се веровати мора“, чак и сад када су изневерили и вођа и идеологија. Немам у друге поверења, да ли веровати у себе? Да, то је решење. Тако мора бити, јер тако преко многих медија препоручују разни гуруи и тренери живота (тзв. лајфкоучи). Они као да кажу никада никога нећеш имати до самога себе, родитељи су одговорни за све твоје неуспехе, окружење није здраво и подстицајно да можеш развити свој пун потенцијал, посебан си и нико те због тога не разуме, и још много тога што човека води у самоћу и бол. Једино логично што следи овоме су средства која отупе чула, а сивилу свакодневице вештачки дају неке веселије боје.
Време отвореног прогона Бога и вере чини се да је иза нас. Међутим, то је само први утисак који вара. Уосталом, таква је и намера, одржати привид слободе. Старац Тадеј је једном приликом рекао да су сви који су гонили Цркву, убијајућу верне и рушећи храмове, коначно схватили да се Црква тако никада не може уништити, већ само ојачати. Они који су слаби и који не верују сами отпадну, а Црква још више збије своје редове да се свака сила која удари у њу разбије. Тактика је сада промењена и Црква се руши изнутра. Сејање страха за голу егзистенцију, убеђивање да је ово или оно преко потребно, стварање осећања да за Бога и Божије има времена, релативизација истине, стварање стида због поштовања црквене дисциплине (нпр. поста и молитве), само су део савремене стратегије. Ко је слаб или из погрешних разлога ту сам одлази, а све чешће, као блудни син, ипак враћа, јер је у загрљају Оца најлепше.
Дух постмодернизма, који је преовладао крајем ХХ века у Западној цивилизацији, релативизовао је све. На удару се нашло све што се некада сматрало апсолутним. Заједно са системом вредности и моралом, који сад свако спрам себе и својих жеља одређује, и сама истина је постала релативна. „Оно што је истина за мене, не мора да буде истина за тебе“, потпуно су разумљиве и прихватљиве речи за савременог човека. Све што се односи на веру, гурнуто је у сферу личног и приватног, а оно што је било у тој сфери стављено је на увид свима. Отуда пораст скаредног и одвратног у јавности. Истина никад није била даља од човека, а он опет гладнији и жеднији духом.
„У нешто се веровати мора“, крик је народне душе, душе изубијане, изранављене, болесне и гладне. Крик, још увек стидљив и преплашен, због живог сећања на прогон и истеривање Бога и призвука свуда присутног релативизма. Душа народа вапи за Богом и виче „У Бога се веровати мора“ јер је у Њему излечење, мир, радост и сигурност. Веровање и вера у Бога су насушна потреба човека, јер од тога не зависи само духовни живот човеков, него живот и свет у целини.
„Јер све што је од Бога рођено побеђује свет; и ово је победа која је победила свет: НАША ВЕРА“(1 Јов. 5,4), говори Свети Јован Богослов, објашњавајући да је порекло и снага наше вере у Богу. Он сам, када су се остали апостоли разбежали, стајао је поред Крста, не обазирући се на реалну опасност за свој живот, и касније био сведок Васкрсења Љубљеног Учитеља.
Вера је опстајала и остаће на земљи до краја света, без обзира на величину и врсту искушења, а колико ће верника бити, зависи од личног избора сваког појединца. Треба бити свестан да је Бог увек ту да помогне, само Га треба потражити. Ту је Он у Својој Тврђави Истине – Цркви Његовој, где је „преписао“ лекове за здравље духа и тела – молитву, пост и покајање. Ту даје и „лек бесмртности“ – Тело и Крв Његову, који су нам залог Вечног живота, и одатле и данас поручује „не бој се само веруј“( Лк. 8, 50)!