Протојереј Бранко Чолић: Свети Нектарије „О етосном животу по Христу“

„Онај ко живи по Христу, истински живи. Живот по Христу усавршава и улепшава душу и изграђује лик Божији. Он освећује човека и Богу се уподобљује. Он Богу припаја и синове Божије показује…Етосни живот по Христу чини људе добрима. Он приводи истинском знању. Он води до сваке среће…Онај који живи по Христу добар је и као отац, и као син, и као супружник, и као сродник, и као пријатељ, и као ближљи, и као странац, и као грађанин, и као друг, и као колега, и као морнар, и као сапутник, и уопште речено, такав је човек добар и благ, и у свему најбољи“. (Свети Нектарије Егински, „Познај самог себе“, Београд 2011, стр. 453)
Да би свет опстајао и да не би био непрестано поприште разноврсних сукоба, нису само закони и моћ инструмената власти довољни да се човек смири и „доведе у ред“. Мора се деловати на човека тако да он изгради свест и савест о томе како да не угрожава друге и буде „продуктивни“ део друштва. Медији, невладине организације и многа друга удружења преузели су на себе улогу васпитача човечанства. У ту сврху створени су закони, декларације, етике (радна, спортска, новинарска..), а нама који смо посматрачи и који се вољно или невољно прикључујемо у те „цивилизацијске“ токове, чини се да ту нема неког великог успеха. Сила закона и страх од одговорности пред њим и даље се показује као најјачи чинилац.
Истинском хришћанину, какав је био Свети Нектарије, засигурно сви ти напори да се створи идеално друштво у којем влада „слобода, једнакост и братство“, морају изгледати потпуно јалови, јер у самом зачетку тога кренуло се од погрешних претпоставки. Ако су негде и делимично успели у томе, та права важила су само за елиту, а никада за све. Довољно је само сетити се колонија којима су владала та „цивилизована“ друштва. Проблем је у томе што је у центар свега постављен човек, за кога је увек неизвесно којим ће се поривима руководити, јер човек је човек, слаб и непредвидив.
Христос и хришћанство, као „камен крајеугаони“ ове цивилизације, а слободно можемо рећи и извор свега хуманог у њој, били су неисцрпно надахнуће за многа, ако не и сва њена достигнућа. Докле год се на свет гледало кроз Његове очи и мерило Његовом мером, напредак је био незаустављив. Породица је била стуб сваког друштва, људски дух је кроз стваралашво бујао, чак се и технолошки напредовало. Али, као много пута у историји човечанства, цивилизација је почела да се осећа ограниченом и спутаном и почела је сама себи да буде довољна. „Камен крајеугаони“ је одбачен.
Православно хришћанство никада није престало да гледа људе и свет око себе кроз Христове очи. Његов циљ и јесте да сваки човек стекне нарав Христову, да мера свега не буде само Бог или само човек, већ Богочовек. То је једини пут спасења који води у блажену вечност и избавља од страха, неизвесности, сујете, зависти, похлепе и смрти. Као последица таквог васпитавања човека, он не само да ће се спасти и добити вечни живот, он ће бити савршени човек, наравно у оној мери у којој човек на земљи може бити савршен, односно, биће добар син, отац, супруг, грађанин, све оно што Свети Нектарије каже у наведеном одломку. Такав је правилно схватио и усвојио речи Његове: „Научите се од мене … и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, бреме је моје лако“ (Мт.11, 29 – 30), и стекавши нарав Његову постао је пуноправни грађанин оба града.