Протојереј Бранко Чолић: Свети Нектарије „О маловерју, безнађу и мржњи“

У свoјим Катихезама (Београд 2016., стр.136 – 142; 152 – 153) Светитељ веома прецизно дефинише сва три термина. Према њему, то су страсти супротне врлинама вере. Тако, маловерје карактерише као „неповерење у Бога душом и телом“, безнађе као „недостатак наде у Бога и показатељ маловерја“, а мржњу као „непријатељство према Богу и ближњему“. Међутим, оне нису бесплодне и рађају многи по човека погубан род. Из маловерја проистичу страхови срца, који га стално чине узнемиреним и држе га у страху за сопствени живот. Даље, маловерје рађа љубав према богатству, грабежљивост, окорелост срца, немилосрдност, шкртост и обоготворавање богатства. Страсти порођене из безнађа само се надовезују на поменуте. То су: непрестани немир у срцу, помрачење ума, маодушност, морални пад, стална тескоба, неподношљив живот. И на крају, мржња рађа све оне страсти „које теже да разоре дела божанске и човечанске љубави- завист, љубомору, али међу њима првенство има клетва“.
Није потребно посебно наглашавати и показивати да је ово време више него плодно за развијање и напредовање свега поменутог. Уместо тога, потребно је указати на средства уз чију помоћ се сваки онај који то жели може супроставити и победити то зло у себи и око себе.
Вера, нада и љубав.
Вером, која апсолутно и у слободи прихвата Божије речи и науку које Црква преноси кроз Свето писмо и Свето предање. Та вера је духовна и благодатна, али и жива будући да се показује кроз дела, „јер су дела непосредни резултат божанске благодати која дејствује кроз веру. Без дела вера је мртва, јер нема благодати божанскога Духа.“
Надом, која је савршена и постојана у ишчекивању Царства Божијега и тражењу правде Његове, и непоколебљиво се узда у Христово обећање вечнога живота. Она узноси ум и срце човека ка Богу и рађа молитву и богопоштовање.
Љубављу, која жуди са се човек сједини са Богом као са апсолутним добром. Она произилази из познања Бога, јер само оно што си познао можеш волети. То познање је могуће, јер нам се Бог открио кроз долазак Господа Исуса Христа и кроз сва она добра која се изливају у срца наша Духом Светим. Због тога она треба да је „ЧИСТА, ИСКРЕНА, НЕСЕБИЧНА, ДЕЛАТНА И ПОСТОЈАНА“. Љубав је највећа.
Дакле, нема ни речи о ономе шта се данас у средствима масовне хипнозе и анестезирања људског рода подводи под љубав, јер је то оно ниско и животињско што љубав никада није била, нити ће бити.
„Жива вера развија љубав, а љубав чини савест чистом, чиста савест рађа слободу обраћања Богу, а она, пак, води до сигурне и стабилне наде; јер се љубав Божија улива у срце вернога“. Овим путем особа скида са себе тежак терет маловерја, безнађа и мржње и поново постаје човек.