Протојереј Бранко Чолић: Свети Василије Острошки

Нема дана током године, а да га Црква није посветила неком од људи који су постигли светост. Нажалост, данас се светитељи и светост најчешће сматрају нечим што је везано за нека давна времена, када су на земљи живели неки надљуди који су били без икакве мане, створења не од овог света, без немоћи, страха и свега оног што одликује човека, а уз све то и времена су била боља када је све било поштеније и чистије.Тако се стално чују разни изговори: време се убрзало, нема више морала као некада, људи се искварили, техника узнапредовала, ово је 21. век и слично. Међутим, ако се само мало загребе по историји Цркве и погледа у зборнике канона, може се видети да је човек одувек био и остао човек, слаб и немоћан да сам победи себе, своје афекте и искушења која му доноси живот. Да није тако, зар би Црква донела толики број одредби (канона) који санкционишу разне негативне појаве међу хришћанима? Опет, многе је Бог прославио светошћу, и светим су постајали и најбогатији и најсиромашнији, и образовани и необразовани, и лепи и ружни, дакле свако ко је хтео да следује Христу. Како, можда се неки питају. Да би се добио прави одговор, питање се мора поставити на прави начин и оно може да гласи: Ко је извор светости, где се светост постиже и шта је њен циљ?
Одговор на ово питање се већ миленијумима добија на свакој Светој Литургији онога тренутка када свештенослужитељ изговара возглас: „Светиње светима“, а сав народ Божији одговара: „Један је свет, један Господ Исус Христос…“. Овим речима се исповеда да су сви позвани да буду свети и да то могу постићи само ако уђу у најприснију заједницу са Богом кроз Евхаристију. Дакле, речи „Светиње светима“ не упућују на светост одређених чланова Цркве већ првенствено на Христа који је извор светости. Заиста је право безумље да неко сматра себе некада достојним и заслужним да се сједини са Христом. Може ли неко рећи да је свет и да се речи „Светиње светима“ односе баш за њега? Нико није достојан, али треба све да учини не би ли се удостојио. Другим речима, треба дати целог себе Христу и почети да личиш на Њега. Зато и најсветији, када би стали наспрам Њега понаособ, били би грешни. Међутим, уједињени с Њим постају свети.
За светост је потребан Христос, али и онај други који је ту поред нас коме се може пружити она жртвена љубав због које је Он страдао за нас. Колико човек напора улаже да постане свет, односно да живи, мисли и дела као Христос, толико га Он чини сасудом своје благодати, усељавајући се у њега. Бог свете прославаља не због њих самих, већ због оних којима је потребно укрепљење и помоћ да и они постану свети. Места ходочашћа, нетрулежне мошти светих и чуда која надилазе законе природе показатељи су да је могуће постати свет и да се вреди одрицати свега што тренутно причињава задовољство али одвлачи од Вечности.
Црква прославља Светог Василија Острошког као великог угодника Божијег, који је све ово остварио и постао свет. Свети Василије је мислио Христом, живео Христом и делао Христом. Цео његов живот био је пут ка Христу и тежња да постане сличан Њему. Он је Бога прослављао својим животом и Бог је прославио њега, али не због њега самог, Василија, већ због свих нас који прибегавајући његовим светим моштима тражимо утеху и помоћ од Бога.
Треба запамтити ово што је Свети Василије знао и извршио: Извор светости је Христос, светости нема мимо заједнице љубави-Цркве, а циљ свега је Вечност у Царству Божијем!