Слушај радио
100,2 МHz

Слушај радио
100,2 МHz

100,2 MHz

Протојереј Бранко Чолић:Радост живота

Facebook
LinkedIn
Email

Да ли се савремени хришћани икада запитају због чега је хришћанство привукло себи многе народе да га данас има на свим континентима. Сигурно не због неког моралног система, јер свака религија га има. Није ни због обећаних „рајских“ чулних уживања, јер тако нешто не постоји у хришћанству. До одговора ће се тешко доћи, уколико се не схвати време у којем је човек живео када се Христос оваплотио (отеловио) и постао човек.
На неколико места је Преподобни Јустин окарактерисао Земљу као једну огромну гробницу, гњилу и смрдљиву од људских телеса. Смрт, што на санскриту значи смрад, била је неприкосновени владар планете. Несигурност и нестабилност због болести, сеоба и ратова показивали су бесмисленост живота. Милост богова је опет стицана кроз крв и смрт, не само животиња већ чак и људи, а смрт је опет неминовно односила све. Точак среће се брзо окретао, тако да су они који су приносили крвне жртве у знак благодарности и умилостивљења боговима, врло брзо и сами постали исто. Страх и безнађе за све, а радости нигде.
Са истока долази Исток (Извор) живота, и незаустављиво себи привлачи све. Цивилизација прожета радошћу живота, али не било каквог већ Вечног, осваја цео свет. Читави народи су пригрлили Христа, јер само је Он донео ону Истинску и Вечну радост која не пролази. Обузет том радошћу и знањем да му смрт, која је Васкрсењем постала само један пламичак у односу на пожар живота, више ништа не може учинити, човек је почео да ствара. Људски дух окрилаћен овом радошћу створио је многа дела, на која у било ком времену или чак универзуму можемо бити поносни. Али, уместо да иде даље до неслућених висина („Будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Мт. 5, 48) , човек се уморио. Ово се десило онога тренутка када је почео све да чини у своју славу а не у славу Онога који му је дао Радост и Живот. Стари пут смрти и туге полако је почео да се све чешће користи постајући велики као аутопут, а пут радости постао је само једна врлетна стаза којом се ретко иде. И уместо да обожава Живот и да му се радује, човек поново почиње да обожава смрт. Јесте да је она сада обучена у хаљине опуштености, разоноде и забаве, али и даље то је смрт. Циљ је привући децу и њихов дух загадити тиме, а када одрасту можда ће бити касно. Како другачије објаснити оно што је све чешће и све присутније међу нама, нама који се и даље зовемо хришћанима…
Места за потиштеност нема, јер се једино радошћу туга побеђује. Христос, истински Живот и највећа Радост, рекао је хришћанима: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32) , а Апостол Павле поручио: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас!“ (Рим. 8, 31).