„Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (Химна љубави, 1. Кор. 13, 4-7)
Све што човек јесте, истина његовог живота и света у коме живи, огледа се, извире и увире у љубави. То је љубав која није психолошка категорија, емоција која није себична, себи довољна, пролазна и безлична. Живимо у цивилизацији која себе сматра „хуманом,“ која брине, поштује и „воли“ човека. Споља наметнутим друштвеним уговором и критерујумом, створена су друштва и заједнице које почивају на „људским правима и слободама, једнакости и заштити живота и личности сваког човека.“ А опет, човек ниједног времена као нашег није био толико усамљен, самодовољан, себичан, неук у бризи и љубави, заробљен и неспособан да воли, да прими и дарује љубав.
Волети другог човека није обавеза, нити дужност која почива на праву већ најдубља слобода бића, начин постојања који је дарован, где кроз и у другом имамо живот и смисао – ако постојиш Ти, постојим и Ја. Истинито човекољубље је богољубље. У човекољубљу пројављујемо себе као икону и подобије Бога, сведочимо Творца, изражавамо љубав Свете Тројице и откривамо се као боголика бића, апсолутно слободна. Тај дивни живот прображава свет, даје му пуноћу новог живота и нове твари – Царства Божјег. Такво хришћанско човекољубље од човека не чини идола нити човекобога, већ ствара и обликује истиниту човекову природу и личност. У њој нема зла, зависти, гордости, себичности, гнева и неправде. Човекољубље трпи, жртвује се и страда јер воли.
Највеличанственији израз Божје и људске љубави је Црква. У Њој је наша љубав делатна, стваралачка, лична, испуњена Духом Светим. Духоносним делима љубави постајемо истинити човекољубци, свет постаје Црква, нису му потребна „хумана права,“ већ такав свет је Христос победио и преобразио. Христос је мера нашег човекољубља. Његова Љубав је истина и суд света.