Храна је потребна да би тело живело и то важи за сваки живи организам. Све што се храни, на крају постаје храна, па чак и човек, јер му се тело враћа у земљу, чиме учествује у циклусу кружења и размене материје. То је закон природе. Дакле, по овоземљаском и природном, храна је неопходна и сви су део тог ланца.
Отуда се не треба чудити што се толики значај придаје храни. Задњих деценија појавили су се, или су наново откривени, разни начини и системи исхране који гарантују здравље, дуг живот, задовољство, срећу, испуњеност… У том мору информација човек не може, а да се не запита шта је најбоље за њега. Да ли хроно, кето, палео, веганска, вегетаријанска, соларна, зелена, воћна, сирова, ананас… за сваку неко има „научну студију“, која потврђује да је баш та најбоља. С друге стране, хедонизам никад није био јачи и присутнији. Већ одавно постоје телевизијски канали, којима је једина тема храна и њено припремање. На њима се дају савети и упутства како да се припреми храна, која ће „ударити“ сва чула и неизоставно довести уживање до врхунца. Да цела слика буде још више гротескна, неко ће припремљени „специјалитет“ јести пред камерама и покушавати гримасама, звуцима и разним епитетима да дочара колико је нешто укусно и колико задовољство изазива „непоновљиви врхунац у залогају“. Слика уживања појединца треба код гледаоца да изазове завист како би и он то исто пожелео. Мало по мало, храна постаје смисао живота, а некада веома прецизни називи халапљивац и алав, сада добијају лепе и прихватљиве замене- хедониста и гурман. У ствари, то су само узроци будућих болести тела и духа. Пост и молитва су или потпуно одбачени или замењени сурогатима који су циљ сами себи. Стога, није погрешно рећи да је пропаст западне цивилизације отпочела одбацивањем молитве и поста.
Православна Црква никада није заборавила Христове речи да се „овај род изгони само молитвом и постом“, и сачувала их је. Бивали су хришћани често исмевани као заостали, јер се држе дисциплина које су из мрачне прошлости, када се није имало и тако штедело, а сада, када је „изобиље“, то више нема смисла. Дошло је доба када треба да се једе шта год и колико год да се пожели, јер кад умреш нема више. Молитва и пост су само за грешне. А ко није грешан?
Православни пост је свеобухватан, тиче се целог човека. Он је духован, душеван, мисаон, делатан, телесан, те не остаје ни један део човека кога се он не дотиче и зато је свеисцељујући. Заједно са молитвом и покајањем – исповешћу, благодаћу Божијом, у стању је да расцепкано и расцепљено биће човека потпуно зацели и исцели. Он сам по себи није циљ, већ средство, јер никада није мимо Христовог тела – Цркве, односно Свете Литургије. Хришћани не посте да би се одрекли задовољства, већ да би свом животу дали дубину и садржај. Много тога у овом свету води у ћорсокак, а хришћански подвиг (молитва и пост) воде у Вечност. „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи који излази из уста Божијих“(Мт. 4, 4).
