Грех који су починили Адам и Ева није наша кривица, већ наша несрећа. Иако нисмо директни извршиоци првобитног греха, сви ми у себи носимо његове разорне последице.
„Као што је кроз једног човека грех ушао у свет кроз смрт, тако се смрт проширила на све људе, јер су кроз њега сви сагрешили“ (Рим. 5:12)
Шта се десило са Адамом, који је био његов грех који се претворио у потпуну катастрофу за цело човечанство? Господ је дао човеку само једну ограничавајућу заповест: да не једе са дрвета познања добра и зла. Реч „знање“ овде је шира и дубља од пуког знања о нечему. То укључује не само теоријско разумевање, већ и практично искуство. Адам је знао шта је добро, да се оно састоји у следовању воље Божије, послушности Њему. И наравно, имао је схватање да је зло отпор Створитељу, кршење једине забране коју је Он дао. Међутим, оба знања су била теоријске природе. Да, Адам је био у заједници са Богом, култивисао је Рајски врт, уживао у друштву Еве и живео у хармонији са универзумом. Али ово блаженство је било његово природно стање, невезано за било какав напор са његове стране.
Улазак у практично искуство – без обзира да ли је зло или добро – увек је повезано са напором, унутрашњом борбом и деловањем људске воље. Ово је увек процес и не дешава изненада.
Човек је добровољно и слободно издао свог Творца и изабрао зло, по вођству кушача ђавола. И не само да га је изабрао, већ му се и придружио. У том тренутку изобличила се његова природа, а са њом и цео свет, целокупна творевина која је била у општењу са Богом кроз човека – створеног бића по образу и подобију Божијем. Прекинуто је сједињење, жива веза са Богом, Извором Живота и сваког добра. Особа која је свесно изабрала зло више није могла да промени овај избор и самостално обнови изгубљени однос са својим Творцем, да исправи своју природу искривљену грехом. Ова изобличења, која су за собом повлачила физичку и духовну рањивост, ову неспособност да се врате у пређашње стање природне комуникације са Богом, наследиле су све наредне генерације људи, које су почеле да умножавају зло у свету.
Монах Макарије Велики о томе пише овако:
„Као што је Адам, који је преступио заповест, примио у себе квасац злих страсти, тако су и рођени од њега, и цео род Адамов, наследством, постали заједничари овог квасца. Постепено, грешне страсти су се толико умножиле у људима да су се прошириле на прељубу, разврат, идолопоклонство, убиства и друга апсурдна дела, све док читаво човечанство није огрезло у пороцима.
Само је Бог могао да спасе палог човека уроњеног у грех. Ово спасење је остварено кроз Исуса Христа, у коме се Божанство сјединило са човечанством. Син Божији се оваплотио на земљи и преузео људску природу. Он је испразнио Себе, узевши обличје слуге, поставши подобан људима, а по изгледу поставши као човек; Понизио се, поставши послушан чак до смрти на крсту (Филипљанима 2:7-8). Својим животом, страдањем, смрћу и васкрсењем Исус Христос је сваком човеку вратио могућност повезаности са Богом и потпуног јединства са Њим. И иако људи настављају да доживљавају физичке последице првобитног греха, непремостиви духовни јаз између човека и Бога, који је настао као резултат Адамовог пада, више не постоји. Побеђује се благодаћу Божијом, која човека уводи у Извор Живота – Бога.
Дакле, апостол Павле наставља мисао коју је раније започео – као што смо сви сагрешили у Адаму, тако смо сви у Христу добили спасење и оправдање за живот вечни:
„Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ (Рим. 5,18-19)
приредила: Ј.Г.
Фото: ТВ Храм