„Родивши девство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше“ (тропар празника).
Православна Црква крај земаљског живота Пресвете Богородице назива Успењем, „речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спокојства и радости“(А. Шмеман). У слављењу овог празника не постоји ни један једини тренутак жалости, страха и туге због смрти оне која је „Мати Живота“. Смрт се овде назива „Бесмртно Успење! Бесмртна смрт!“(служба празника).
Сушину овог празника најбоље показује византијска икона Успења Пресвете Богородице (међу најпознатијима су фреске Успења у манастиру Студеница и у манастиру Сопоћани). На њој Пресвета Богородица лежи упокојена на самртном одру окружена апостолима, а изнад ње је Христос који је на рукама држи, живу и сједињену у вечности с Богом. Из ове представе се јасно види да је ова смрт била „природна“ али истовремено и натприродна.
Пресвета Богородица је рођењем Богочовека Христа превазишла границе природе, а смрћу је потпала под законе те исте природе. Успењем се њена света душа одвојила од непорочног тела, и тело се предало законитом погребу. Погребење тела бива да би се оно што је од земље вратило земљи, да скине са себе трошност и пропадљивост, и да се преобрази у духовно тело бесмртности. Дакле, Пресвета Богородица је као и свако дете палог Адама умрла стварном смрћу, али је као Мати Новог Адама – Христа превазишла њене оквире. Она је прво душом а затим, након погреба, и телом прешла у вечни живот код свог Сина и Бога.
Пресвета Богородица је прва својом смрћу показала да смрт престаје да буде раздвајање, од тада смрт постаје сједињење. Њена смрт је прва почела да сија бесмртношћу, ту је смрт престала је да буде пораз и жалост и постала је победа и радост. Пресвета Борородица се у једној од молитава упућених њој назива „зором тајанственог дана“ а овим празником Црква показује да је тај дан „незалазног Царства“ почео да свиће.
протојереј Бранко Чолић