Свим људима је из искуства познато -живот протиче између победе и пораза, с тим што је код неких више победа, код других пораза, у току једног дуговечног живота. Али, питаћемо се с правом, шта је победа, шта је пораз.
Свим људима је из искуства познато -живот протиче између победе и пораза, с тим што је код неких више победа, код других пораза, у току једног дуговечног живота. Али, питаћемо се с правом, шта је победа, шта је пораз. У „Речнику српског језика“ (Матица српска, Нови Сад, 2007) победа је „успех, преимућство, надмоћ, повољан исход борбе, надметање при одмеравању снага“, а пораз је „неуспех у рату, борби, неуспех у нечему“. Пада у очи да је упадљиво више синонима за појам „победа“, него за појам „пораз“. Да ли је могуће да у животу појединаца и народа има више победа него пораза? Није вероватно, али оно што се слави (победа) има више значења, него оно што се губи (пораз). И даље остаје нејасно (да ли и загонетно? ) шта је победа а шта пораз у животу човека и народа – останимо за сада на народима.
У Старом и Средњем веку (делимично и у Новом) победе су представљале победнике у ратовима. И најстарије познате царевине света (Вавилон, Асирија, Египат, Кина) шириле су своју моћ и територије својим успешним ратовањем, у којима су јачи (ређе вештији и лукавији) побеђивали слабије, следећи неке Дарвинове поставке из његове теорије еволуције и селекције. Али, и у та давна времена, победе у рату ретко су биле дуговечне; долазили су други народи, а и расе, побеђивали и потискивали дотадашње победнике, да би и сами, после неког краћег или дужег времена, морали да уступе победнички трон млађим и јачим народима.
Слично се дешавало и у историји Грчке и Рима, а онда и Јевреја. У грчко-персијским ратовима ратна срећа била је час на једној, час на другој страни. Поразна је чињеница да кад за неко време не буде претње од непријатеља споља, отпочну међусобни ратови сличних или истородних народа. Такви су били Пелопонески ратови између Спарте и Грчке, такви су били и неки ратови на Балкану у XX веку. Могла би нам бити поучна и историја Римљана, нарочито рат између Римљана и Персијанаца, када је персијски краљ Пир у битки код Херонеје (280. године пре Христа) победио Римљане уз велике сопствене губитке (отуд је до данас остао израз „пирова победа“) да би само после пет година краљ Пир био поражен од Картагињана на мору и од Римљана на сувом. У временски нешто каснијем Пунском рату, пала је Картагина, поражена од Римљана. На крају, после збиља дуготрајне владавине римске империје, и она је нестала да би уступила владавини хришћанских краљева и царева. Довољно је да се подсетимо варљиве среће у ратовању Наполеона у XIX и Хитлера у XX веку.
Можемо ли да извучемо било какав рационалан закључак, или бар неку поуку из досадашњег, миленијумима дугог ратовања у којима су се победе и порази, скоро би човек рекао, правилно смењивали? Једва или никако! Не снажи ли овакав закључак (ако је тачан) скептичан и песимистичан „поглед на свет“ бројних, и великих мислилаца у прошлости и садашњости који оспоравају било какав смисао, како живота појединца, тако и народа и њихове историје? Како и шта супротставити овим, назовимо их, реалним песимистима, и кад потврдимо чињеницу о непрекидном трајању ратова међу људима и народима, од кад се за историју човечанства зна? Можда нам може помоћи умерено релативизирање појмова и догађања победе и пораза.
У познатом роману „Архипелаг Гулар“ Александар Солжењицин, овај религиозни Рус, овако релативизира поменуте појмове: “ Нису благословене победе у ратовима, већ порази. Победе су корисне облику владавине, порази -народу. Нека победа буди жељу за даљим победама, пораз жељу за слободом која најчешће и бива извојевана. Народима су потребни порази, као што је поједином човеку потребна патња и невоља да би развио своје Ја и достигао духовне висине“.
Ова смела и са религиозне тачке гледишта (поготово оног дубоко православног Солжењицина) оправдана мисао, ипак захтева преиспитивање. Пређимо зато на поједине људе. Осмотримо пажљиво шта представља појам искушења. У спомињаном „Речнику српског језика“, искушење је: „страст која некога наводи на нешто што се коси с одређеним нормама; околност пуна тешкоћа, препрека, замки“. Ако се већини људи (поготово оним побожним и/или религиозним) чини да је искушење првенствено догађај у животу вере, религиозности, Цркве, заложио бих се да је искушење исто толико светован, свакидашњи појам и догађај, што она друга дефиниција искушења у „Речнику“ и казује: „искушење је околност пуна тешкоћа, препрека, замки“. Можемо ли замислити да било чији, просечно дуг људски живот може да протекне без „околности са пуно тешкоћа, препрека, замки“? Тврдим да је таква једна могућност искушења искључена. На свакодневна искушења која сналазе сваког живог човека, чули смо већ хиљаду пута питање које, наравно, и сами постављамо: Зашто, чему искушења, ко куша човека? Када би смо били само мало упорнији и доследнији у постављању оваквог питања – још је потребније да га постављамо искрено, са болом или/и вапајем -одговор би нам стигао. Али какав одговор? Људи се веома разликују међусобно, отуд ће и одговори на поменуто питање бити различити. На пример: Бог ме куша, ђаво ме куша, кушају ме друго људи, куша ме мој народ, кушам самог себе, не знам ко куша!
Већ сам се у својим ранијим списима позивао на библијске цитате, дозволићу себи да поновим и овом приликом, и то само два, чини ми се значајна. У Јаковљевој посланици (1, 13) каже се: „Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша, јер се Бог не може злом искушати и Он не куша никога“, и други навод у I посланици Коринћанима апостола Павла (10, 13): „Друго искушење не дође на вас осим човечијега; али је веран Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети“.
Пажљиво око читаоца приметиће да је у оба навода нагласак на кушању самог себе. Ово не може да значи да немамо никаквих других кушања која долазе од других блиских људи (и народа), можда и од ђавола, али никада од Бога. Ако се сложимо да је нагласак у кушању ипак на самокушању, остаје питање: зашто кушамо сами себе? Два су одговора најчешћа. Кушање је неопходно човеку да би, како Солжењицин рече, могао да развије своје Ја и да почне да креће пут „духовних висина“. Препознаћемо лако у овоме одговору Јунгов појам „индивидуационог процеса“ и/или хришћански појам обожења.
Други одговор на постављено питање мање је ведар – мада индивидуација као и обожење није увек ведар пут, али кад је он осмишљен, подноси се ведро, не и лако – јер каже да сами себи постављамо „препреке, замке“ Зашто? Мислим, због несвесног осећања кривице; хришћани би рекли због несвесног, или лаганог освешћивања доживљаја греха. Уместо кажњавања самог себе због несвесног или и освешћеног греха (кривице и осећања кривице), проузрокујући сами себи разне болести (телесне и душевне, тачније психосоматске), хришћанска Црква препоручује, и то од свога оснивања, сигурнији, мање болан пут, лишен мазохизма – пут је то исповедања, кајања и покајања. Зашто то изгледа људима, нажалост и тзв. хришћанима, тако тешко? Вероватно зато што и јесте тешко; ако кајање још и стиже у свест човека из његовог унутрашњег „архетипа спасиоца“, покајање, без Божијег учешћа, скоро је незамисливо.
Желео бих да се још једном, при крају овог есеја, вратим на победе и поразе, како народа, тако и појединаца. У поменутој посланици апостола Павла у којој овај, можда најзначајнији Христов апостол говори о искушењу, ваља истаћи да се његова окрепљујућа напомена односи само на поједине људе, не и на народе; иако, хришћански размишљајући, готово све што нам је остављено у Јеванђељима и Посланицама апостола, може да се прошири, односно примени и на народе. Са овим мојим упозорењем стоји у вези и оно што је Александар Солжењицин изрекао о победама и поразима у ратовима, наиме, да порази користе народима, јер их уче како да пођу или наставе свој пут ка „духовним висинама“. Историјско искуство досадашњих ратова у свету, посебно у Европи и на Балкану, не говоре у прилог религиозном убеђењу Александра Солжењицина. Постављају се зато многе сумње у могућност позитивног (поготово религиозног позитивног) мењања народа после завршеног рата, посебно после изгубљеног рата. Лакше је сложити се са Солжењицином када он пише да победник у рату тежи даљим победама, јер откривамо скоро потпуну подударност са поступањима у животу појединих људи. Готово свако може потврдити из сопственог искуства да после неког значајнијег постигнутог успеха (у професији, у љубавном животу, нарочито у спорту) неисцрпна жеља за новим или поновљеним успесима у њему не престаје. Хришћанству је добро позната ова раширена појава готово код свих људи, она је названа гордост и убраја се у најчешће и најраспрострањеније (заједно са завишћу) хришћанске грехе. Даље, „неговање“ гордости, и код појединаца и код народа, скоро по правилу завршава се – поразом, праћеним разочарењем, резигнацијом, некад и озбиљном депресијом. Али, шта је са поразима (независно од претходних преувеличаних победа), могу ли они да нечему науче, било појединца или народе? Нажалост, и међу појединцима мали је број оних који поучени својим поразима постају после њих (узнапредовалом индивидуацијом и/или обожењем) зрелији. Са народима је овакав исход пораза још ређи.
„Јер ко је икад остао паметан послије побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети“ пише Меша Селимовић у „Тврђави“, а швајцарски антрополог Вили Обрист у књизи „Нова свест и религиозност“ из 1988. године, пише: „Неумољива је чињеница да унутар сваке генерације, сваки појединац, борећи се за своју душевну зрелост почиње од почетка, па према томе мора да понови исто искуство и исте грешке као људи претходне или ранијих генерација“.
Узимам као пример Други светски рат. После његовог завршетка, као да се одиграла парадоксна ситуација: поражени у томе рату (Немачка, Јапан) после неколико деценија од завршетка рата, изашли су као победници, док стварни победници у томе рату (останимо на Русији и Југославији) постали су поражени. Најзад, у последњем рату на Балкану деведесетих година XX века, ако и није било изразитијег победника, Србија је била највише поражена. Морам да кажем да после скоро двадесет година од тога сукоба на Балкану, Србија се није од пораза опоравила; мислим пре свега морално и етички, наравно још мање политички и економски. Додуше, могли бисмо опрезно рећи да Православна српска црква јача и увелико враћа поверење српског народа у своју вековну мисију. При свему, присутна је сумња у побољшање квалитетног појединачног и народног религиозног живота. Остаје стално и болно питање: Уче ли народи и појединци у тим народима нешто од минулих векова у којима су се, као по правилу (космичком?) смењивале победе и порази, после којих су народи остајали и даље ратоборни? Појединци у народима, уверен сам, ипак су стицали драгоцено искуство: како из привидног пораза и привидне победе отпочети трајан и смишљен пут ка „духовним висинама“.
Извор: https://www.cudo.rs/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d1%98%d0%b5%d1%80%d0%be%d1%82%d0%b8%d1%9b-%d0%bf%d0%be%d0%b1%d0%b5%d0%b4%d0%b5-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%b8-%d1%83-%d0%b6%d0%b8%d0%b2/