Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година? Ко ће боље од тебе посведочити деци светосавској пут којим треба да иду? Опомиње нас и подсећа наш нови Златоусти-Свети Владика Николај, у овим данима и годинама када смо прославили 800 година самосталности Српске Православне Цркве, и многе друге јубилеје обавеза је наша да се сетимо завета Светога Саве, завета Светог кнеза Лазара али и завета и порука Светог Николаја не тако давно изречених у којима он каже да се непрекидна линија српске историје у последњих 800 година може изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. И заиста у овом периоду српски народ је био истински ТЕОДУЛ, тј.Божији слуга или ХРИСТОДУЛ, тј.Христов слуга. Ово је Николајева порука и Николајев завет који је оставио свима нама светосавцима, да будемо ТЕОДУЛИ.
Веран слуга је веран домаћин, ко је веран у маломе веран је и у великоме. Свети Сава је био веран слуга у Светој Гори па веран и домаћин у Хиландару, веран слуга Господњи Србији, па и веран домаћин српском роду, најбољи Србин слуга и домаћин што га је забележила српска историја. Савршени домаћин као савршени слуга то је пример и завет Светог Саве српском роду о чему сведоче и безбројне народне приче и легенде о њему. Он је био најближи Христу Господу, слуга домаћин и домаћин слуга је истински Теодул. Теодулија је цео његов живот, Теодулија-најјаснији пример и најречитији аманет његов своме роду коме је оставио. Савин пример и аманет је било здраво семе бачено на плодну земљу те кроз све векове до данас доноси богату жетву Богу за Царство Небеско. А његов пример и аманет се може изрећи једном речју-Теодулија или служба Богу, подсећа нас Свети Владика у својој књизи Српски народ као Теодул.
Завет је драговољна обавеза. Завет представља два заветодавца, једнога који даје и другога који прима. Заветодавац који се обавезује давати, јесте сам Бог; заветодавац пак који се обавезује испунити све услове примања, јесте човек. Црква познаје Два Завета-Стари и Нови и неко може поставити питање има ли места Трећем Завету? Владика Николај каже да је то сањарија и празан говор, који скрива безумље и злобу. Јер ако би потребан био Трећи Завет, он би морао бити савршенији од Другога, према томе и потврђен и запечаћен неком крвљу драгоценијом од крви Јединородног Сина Божијега. А зар је могуће и замислити неку крв и неку жртву драгоценију од оне Сина Божијега? И најзад, какву би већу обавезу могао човек примити на себе него што је већ примио у Новом Завету, то јест да из љубави према Богу преда себе свецелог на вољу и у руке Оцу свом небесном? Јасно је, дакле, да о Трећем Завету могу сањати само они који су испуњени безумљем и злобом. А погледајте, како и апостол каже за Други или Нови Завет, да је он ЗАВЕТ ВЕЧНИ (Јевр. 13, 20).
Свети Владика Николај говори о једном и једином вечном и најважнијем завету-Светосавском завету да Срби буду Теодули, да служе Господу да слушају Цркву једну свету и саборну и тако буду на путу Светог Саве. Његова молитва Господу је његов својеврстан завет остављен српском роду, а та молитва гласи : Дај Боже да се Срби сложе, обоже и умноже! Слога је стање коју стварамо и у којој нам је завет спасења доступнији јер у таквом стању можемо и могу нам помоћи наши ближњи. Слогу стварамо ако будемо добри домаћини и добре слуге као Свети Сава.Слога је пример послушности Цркви као и жртве и љубави према ближњем.Неслога је камен спотицања спасења нас као и људи око нас, а гордост је често тај камен. Свети Владика је видео да је слога и јединство српског народа око Цркве Христове очувао душу српског народа и у рату и у миру и видео је тај камен спотицања нејединства и неслоге после Другог Светског рата када су се Срби почели делити. У те дане Свети Владика је звонио и трубио порукама своме роду и у Америци и у Отаџбини желећи да их врати на сетосавски пут: Сети се, Србине, увреда које си ти нанео делима и језиком – нарочито необузданим језиком – браћи својој и заборави њихове увреде према теби. Само тако добићеш похвалу од твог страдалног народа и благослов Божији. Сети се, Србине, славе и обазривости твога народа у прошлости давној и недавној, па заборави твоје заслуге и не очекуј награду од савременика. Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости.
Обожење је Теодулија, живот у Христу и по Христу. Будите свети каже нам Господ. Светост је дар Божији човеку, Бог је свети по својој суштини а човек је свет причешћем к Богу каже један наш хришћански писац. Свети су се осветили и очистили, и оправдали и умили благодарећи близини Господњој и савезу са Њим. У слози и обожењу човек умножава и добра и таланте које му је Господ дао. У Теодулији и човек и народ добијају благослов Божији напретка и у духовном и материјалном.
Поред овог јединог и вечног завета-Теодулије, Свети Владика је нама оставио још један завет, свој лични завет српском роду да опет буде у својој земљи и да и почива у своме Лелићу. Тај дат нам завет смо испунили 1991. године када су његове свете мошти пренете из Америке у родни му Лелић. Чекали смо од 1956. године да испунимо овај Владикин завет и жељу коју је оставио српском роду али браћо и сестре не чекајмо ни дана ни часа ни трена да послушамо онај први и најважнији завет Светог Владике да будемо Теодули- да ходимо путем Светог Саве и да хитамо ка Господу.
Своје завете, своју молитву, своју љубав ка Богу и човеку, како је то он својим златним устима знао, опевао нам је кроз песму коју нам је оставио и послао пред крај свог живота из Америке.
Света Жичо, Студенице Бела
и Лелићу, моје дивно село,
роде српски и Србијо цела
туђа земља држи ми опело!
О Јавору а и Медведнику,
Дрино бистра и ти Колубаро,
стојте своме роду на бранику
да очува Светосавље старо!
О Науме с Охридског језера,
кога видет више нећу,
знаш најбоље да је српска вера
победила зло и несрећу!
Мој Опленцу, слободарски Храму,
у сред срца лепе Шумадије,
не остави отаџбину саму
у вртлогу нове тираније!
Браћо моја, Жички калуђери,
појте песму и Сави и Богу,
јер је само љубав према вери
сачувала наш народ и слогу!
Ја сам с тобом роде српски цели,
више сада него за живота,
буди стрпљив, дан ће да забели,
то нам каже Христова Голгота!